Dolazi mi jedna klinka na nastupe.

Mislim, nije klinka.

Ima dvadeset i nešto,

ali vidi se razlika u godinama.

Dolazi sa tatom i mamom.

Dolazi sa drugom.

Dolazi sa dečkom.

Dođem im kao neka vrsta

porodične zabave.

Nikada joj se nisam udvarao.

Nikada joj nisam rekao ništa.

Pošaljem joj ponekad srce,

i ona meni.

I možda je jedina koja lajkuje svaku moju objavu.

Da li ih čita?

Ne znam, ne verujem.

Isuviše je sve to staromodno za njene mlade godine.

Isuviše je u životu.

Poezija te stigne tek kada se razočaraš.

Ona još nije imala u koga.

Gleda svet, onako kako svet gleda nju.

Zbog mladosti, još su joj sva vrata otvorena.

Nekada, kada sam tužan,

setim je se.

Ona nema pojma o tome.

Nikada nisam voleo da se krijem

iza bilo koga,

ni iza nacija, religija,

ovih, onih.

Uvek sam išao sam.

Ali bi tako nekada da se sakrijem iza nje.

I da sve bude dobro.

Dokle god smo zanimljivi mlađima od sebe,

nije sve izgubljeno.