“Ne čami. Sam si svoje delo.”

Ne može biti ljubav ako svim svojim bivšim i sebi u izdanju s njima nisi sve oprostio. Uvek će taj jed stajati na putu ostvarenja nove ljubavi. Ako si mnogo voleo, imaš mnogo posla sa praštanjem. To je duži put do davanja sebe, uzimanja i razmene s nekim s kim si sada. Teško je. A blagotvorno po dušu.

Jeste, ostavljamo se svakom po malo, Ako ne oprostimo, ne možemo otići po ono što smo dali da oživimo. A odlazimo po najveće parče lepote koja je naša bila u nekom odnosu. Ako nismo spremni da svoju lepotu oduzmemo od jeda, onda za toliki deo nismo u novom. Ljubav regeneriše sve. Ako još uvek boli, oprošteno nije. Nisi spreman za ono što grčevito želiš. A grč je opasna prepreka.Prepuštanju smeta. Bog je ljubav. Moli ga da se opustiš. Srcem ga moli, ispalih svoje jutarnje misli kao raketu kroz gusta osećanja Manituova o neoprostu.

Borim se već duže da mu dokažem da je moć molitve i moć oprosta lek za naš spoj. Nije lako. Ne razume. Ne veruje. Dao se materijanom a pritom mene ubedjuje da sam tome sklona. Ne bunim se. Ćutim i čekam. I on ćuti. Dugo i inadžijski detinje. Pa onda ode da zalije baštu. Gledam ga sa terase i pomislim kako mu mnogo vere treba da dopre od mene. A čini mi se da u tim blago povijenim ledjima pri radu leži još mnogo koraka do spoznanja da ipak postoji nešto što treba pregristi kao loše ušiven konac u vremenu.

I sada dodajem ovde deo o osećanju krivice, iz bilo kojih razloga, koji je kao ekser dušu našu zakovao za nečinjenje da sebi olakšamo. To osećanje, često bezrazlošno, najveći je neprijatelj zdravom životu, zdravim mislima, zdravoj duši.

Nastaviće se kad se vratim sa još jednog putovanja koje se zove “kopanje po sebi”, a bogme i po tebi koji me čitaš.

(Manitu, ljubavi moja)