Pravoslavac sam
Kršten sam sa tri godine, u pravoslavnu veru,
Niko me nije pitao da li želim, da li hoću.

Moraš.

Od malih nogu se postilo, pilo vino na slavama.
Od ruke do ruke, od usta do usta.

Niko me nije pitao da li želim, da li hoću.

Moraš.

Gurnu ti u ruke, i svi gledaju u tebe dok ne navrneš čašu.
Srbin sam.
Niko me nije pitao da li želim, da li hoću.

Moraš.

Niko me nije pitao mnogo šta.
Samo su me gurali iz jednog u drugo moranje.

Moj drugar se, kao i ja, isto rodio kao beba.
Dete prirode, dete slobode.

Posle su mu rekli da je musliman.
Posle su mu rekli kako mora da se ponaša.
Nije mogao da bira da li će da bude obrezan.
Bunio se, negirao.
Pa pristao.

Neće protiv svojih.

Jednom sam otišao u Hrvatsku.
Tamo gde sam bio smešten.
Neki tip se bunio.

Šta će Srbin ovde, kako mu verujete?

Jednom sam čuo u Bosni.
Ne znaš ti njih, misleći na mene.
A ni ne zna ko sam.

Skoro sam šetao Mostarom, zagledam se u jednu knjižaru,
pored mene prolazi policajac i samo mi dobaci –
ustašo.

Okrenem se oko sebe, pogledam, nigde nikoga,
samo on i ja.

U Bosni sam četnik, u Banja Luci – Balija,
Mnogo šta se radi napamet.

Osuđuje i presuđuje.

A nekad želim samo da budem čovek.
Ne ni vera
.Ne ni nacija.

Samo čovek.

Koga neće određivati po predrasudama.
Nego prema suštini.

A suština je u meni.
A ne u onome u šta su me gurali.

Spavao sam kod drugarice u Splitu.
Pre koju godinu.
Negde oko podneva došlo je puno dece.
I lupalo mi na vrata.
Njen sin je raspričao u školi.
Da im je Srbin u kući.
Došla je grupa njih da me vidi.
Kažu mi – došli smo da vidimo Srba. –
Seo sam sa njima u dvorištu.
Posmatrali su me, kao da traže neku grešku u meni…
Ko zna šta su sve slušali.
Ko zna šta im je sve prolazilo glavom.

A ja sam samo ja.

Ali džabe.

Kada u tebi traže sve drugo.
A jedino što treba.

To je da traže čoveka.

To im nažalost nije rečeno