Tri dana smo se radovali, slavili pobedu studentske liste i kako euforija splašnjava, sa svih strana kao da osećam i čujem blagi nemir, režanje, podozrivost, sumnju, tenziju u očekivanjima među onima koju podržavaju studente, ovi drugi me ne zanimaju. Odakle sad ta tenzija? Neko bi rekao da je to zbog ideoloških nepomirljivosti unutar studentskog pokreta, ali nije to u pitanju. Radi se o nečemu mnogo ozbiljnijem. O sprezi mafije i države koja traje minimum 35 godina unazad, ili bar toliko ja mogu da svedočim. Ta veza je dubinska i sistemska.

Kriminalne strukture su poput kancera koji se proširio na vitalne organe, svojim pipcima obmotao krvne sudove i ne može da se odstrani operativnim putem. Takav kancer se prvo tretira hemoterapijom i zračenjem, pa ako se dovede pod kontrolu, sledi operacija. Onaj ko preuzme državu, preuzeo je i mafiju i mora da zna kako će i šta će s njom. Zoran Đinđić je bio jedan od najinteligentnijih i najmudrijih političara koje je Srbija imala u zadnjih stotinak godina. On je znao da mafija dolazi u paketu s državom i pokušao je da im taktički pristupi dok ne sazri vreme za odstranjivanje. Zbog toga ga i dan danas zovu saradnikom mafije, iako on to nikad nije bio. To je bila njegova taktika, koja nažalost nije uspela. Provalili su ga i ubili su ga. Jer, koliko god on bio inteligentniji, obrazovaniji i sposobniji od njih, oni nisu bili ravnopravni učesnici u toj igri. Dolazili su dijametralno različitih sistema vrednosti. On se vodio univerzalnim principima etike, a oni, što bi rekao Džek London u „Zovu divljine“ zakonom „toljage i zuba“, ono najbliže stanju pre društvenog ugovora.

Mafiju ne zanima država kao sistem zakona i institucija koji nudi sigurnost, oni imaju svoje kodekse i žive u stanju stalne nesigurnosti, a država im služi kao organizam na kome parazitiraju i uz pomoć koga će lakše i obilnije da se hrane, da neometano zgrću lovu. Srbija je taj organizam. Ispijeni, posiveli, kost i koža, krezubi i očerupani organizam. Ako se takav pacijent odvede pod nož, umreće. Toga se boje ovi sumnjičavi i džangrizavi ljudi koji su glasali za studente, ali ne veruju u promene. Jedan prijatelj mi kaže: „Kako možeš da veruješ u promene? Pa ti kao da imaš dve godine. Znaš šta smo sve prošli.“ Znam. Sećam se devedesetih, sećam se 5. oktobra, bila sam pred skupštinom i svesna sam, koliko god ludo zvučalo, da je ova vlast koju su studenti pobedili na izborima, najgora od svih do sad. Te količine zla, primitivizma, teškog sebičluka, satanističkog obožavanja i svetkovanja moći, gaženja preko mrtvih, trovanja naroda (mentalno preko medija i fizički rasprodajom i zagađenjem prirode), jeftinih nacionalističkih huškanja, ispiranja mozgova, providnih šablona kontrolisanja masa putem sejanja straha, neronovski model psihotičnog cmizdravog vođe na nivou parodije, lokalni šerifi zlostavljači žena i pedofili, korumpirani nepismeni novinari na kokainu, epidemija moralnog izopačenja, svakodnevno vređanje inteligencije, demonstracija sile, krađa, brutalna krađa, masne milijarde evra su u pitanju, ni oni ne znaju koliko su pokrali, nikad mafija nije imala boljeg saveznika i sličnijeg sebi. Uz njihovu pomoć, kriminal je apsolutno zaposeo državu. I nije ovo posivelo truplo od Srbije najveći problem sa kojim studenti treba da se nose. Država nije Levijatan. Mafija je Levijatan. Treba se nositi sa aždajom od ko zna koliko glava i ujedno paziti da država ne kolabira i da niko ne pogine. Mogu li to studenti? Mogu li to stručni i pošteni ljudi sa njihove liste? Ja mislim da mogu. Kako? Nemam pojma. Verovatno nemaju ni oni.

Idemo polako, dan po dan. David protiv Golijata. Novac i moć su i dalje na njihovoj strani. Ali, znate šta, ja ne verujem u novac i moć. Verujem u ljubav, hrabrost, inat, upornost, istinu. Verujem da nijedan revolucionaran put i epohalna promena nisu unapred proračunati i iscrtani. Verujem u ustajanje nakon što se stotinu puta padne. Pitanje vere je pitanje rizika, pitanje ljubavi je pitanje hrabrosti, pitanje akcije je pitanje volje. Dokle god je volje za promenom, znači da nismo ogrezli u letargiju i cinizam, znači da u nama ima života, znači da taj život ima smisla. Što se mene tiče, rekla sam svom prijatelju, bolje da poginemo pokušavajući, nego da istrunemo trpeći. Kaže on meni: „Prava srbenda, samo bi ginula“. I tu se slatko ismejasmo, ali istina je mnogo univerzalnija i suštinskija od bilo kakvog etiketiranja mentalitetom: prevazišli smo vreme kad smo se delili na nacije, prevazišli smo i vreme kad smo se delili na one koji žele rat i one koji žele mir, to je sad sve jasno.

Trenutno živimo vreme kada moramo da prevaziđemo podele među nama koji želimo mir, a to je podela na one koji veruju i one koji ne veruju u promene. Jer najveća sabotaža i klip u točku nam preti upravo od onih koji dele iste vrednosti sa nama, ali sumnjaju. To nisu zlonamerni ljudi, to nisu loši ljudi, to su uplašeni ljudi koji previše veruju u loše iskustvo, u obrasce, forme, u birokratiju. Mi njih moramo da ohrabrimo i da ne dozvolimo da nas njihova sumnja demorališe. Zato i pišem ovaj tekst. Jer verujem i od srca želim ovom svetu, svim njegovim stanovnicima, da veruju i oni. Kjerkegor je pisao o apsurdu vere, a ja već godinama pričam o apsurdu ljubavi, to su gotovo iste stvari, a tiču se jednog, vrhovnog pravila koje se bezbroj puta dokazalo u životu: kad radite nešto iskreno i iz srca, čisto i predano, neukaljano sumnjom, bez ikakvog sporednog interesa u motivima, makar izgledalo kao direktno srljanje u propast, hodanje po mraku, probijanje zidova glavom, na kraju tog puta vas čeka čudo koje na početku niste mogli ni da zamislite. Čudo se zove čudo jer prevazilazi mogućnosti i potrebu običnog ljudskog razuma da bude obrazloženo shvatljivim nizom argumenata.

Mi ne možemo unapred da znamo šta će da se desi i na koji način će naša nova vlada da hoda po mraku. Oni sigurno imaju plan, ali taj plan će se izjaloviti mnogo puta. Ogroman, kompleksan i pretežak posao je pred njima. Smirite malo svoje jezike, svoja šištanja, svoja coktanja i negodovanja, ogorčenosti, ideološke podele i ishitrena lajanja na svaku sitnicu. Dišimo duboko i složno da savladamo neman. Posle ćemo da se svađamo i da pevamo.