U ime hrabrosti budućih vekova
I plemena ljudi koje će sve više rasti,
Ja sam se lišio čaše na piru očeva,
I veselja i sopstvene časti.

Vek-vukodav skače na me, da me kolje,
Ali ja vuk nisam i nemam vučju kožu.
Ko kapu, u rukav, tutni me bolje
U sibirskih stepa topli kožuh –

Da ne vidim kukavice, ni meko blato,
Niti na točku krvave neke kosti,
Da u noći sijaju prašnici, ko zlato,
U svojoj prvobitnoj lepoti.

Odnesi me u noć, gde Jenisej žubori,
I gde doseže bor zvezde avgusta,
Jer po koži svojoj ja nisam vuk u gori
I neistina mi je iskrivila usta.