Posle povratka Donalda Trumpa u Belu kuću, najveća briga kineskih lidera nisu najavljene visoke carine za kineske proizvode. Oni znaju da je podizanje carina Trumpu važnije kao politički i simbolički čin, nego kao ekonomsko oružje koje bi zaista moglo ugroziti rast i napredak u Kini.
Glavna dilema pred Kinom ovog trenutka jeste pitanje da li treba da se isključi iz međunarodnog monetarnog sistema kojim dominira dolar, tako što će grupaciju velikih globalnih ekonomija poznatu kao BRICS, koja je još u nastajanju, transformisati u aranžman sličan onom iz Breton Vudsa. Odgovor na to pitanje ne zavisi od carina ili sudbine TikToka, već od toga hoće li jastrebovi u Trumpovoj administraciji uspeti da izazovu konfrontaciju koja prevazilazi carine i ulazi na teren finansijskih sankcija.
Kao oružje za pokoravanje Kine, carine su precenjene, naročito u kombinaciji s obećanim poreskim olakšicama i radikalnom deregulacijom. To su, uostalom, potezi koji će verovatno uvećati profite i cene deonica u SAD, ubrzavajući tako priliv stranog kapitala. Deficit federalnog budžeta će nastaviti da raste, a dolar će i dalje jačati – čime će se ublažiti negativan efekat carina na kineski izvoz – dokle god investitori budu verovali da će rast prinosa od američkih državnih obveznica zaostajati za rastom američkih berzanskih indeksa. Jaz između domaće štednje i ulaganja – što je glavni uzrok trgovinskog deficita SAD u odnosu na Kinu i Evropu – samo će se uvećati.
Pred Trumpom je velika trilema: može li istovremeno osigurati visoke carine, slabiji dolar i nastavak globalne hegemonije američke valute? Pošto su pažljivo proučili sporazum Plaza iz 1985, kineski lideri pretpostavljaju da će Trump pokušati da im uradi ono što je Ronald Reagan pre 40 godina uradio Japancima. Drugim rečima, Kina može da bira između dva otrova: značajnog uvećanja vrednosti juana i visokih carina na kinesku robu. To nas dovodi do političke i geostrateške dimenzije ovog problema.
Trump zna da Kina nije Japan, čiji su posleratni ustav pisali američki zvaničnici i u kom je još stacionirano 55.000 američkih vojnika. Takođe, Kina nije više zavisna od američkog tržišta kao nekada, i to zahvaljujući diversifikaciji i činjenici da je svoje proizvode i lance snabdevanja, koji su u celosti u njenom vlasništvu, uspela da učini nezamenljivim u čitavom svetu.
Izgledi da se Kina preda i pristane na povećanje vrednosti juana, ne bi li izbegla Trumpove carine, zanemarljivo su mali. Kineski lideri dobro znaju da je revaluacija jena iz sporazuma Plaza bila ključna za trajno usporavanje japanskog industrijskog i finansijskog rasta.
Ipak, iako zna da Kina neće pristati na revaluaciju da bi izbegla visoke carine, on će ih svakako uvesti, iz političkih i simboličkih razloga. Onda će početi pregovori koji će dovesti do kompromisa i nešto nižih carina.
Kao što predviđa James K. Galbraith, carine neće značajno uticati na kineske proizvođače u ovom periodu prilagođavanja svetske trgovine novonastaloj situaciji. SAD će kupovati više robe od Vijetnama i Indije, a kineski izvoz u Evropu i ostatak sveta će vrtoglavo porasti. Ekonomski blok koji bi mogao pretrpeti najveće ekonomske gubitke zbog Trumpovih carina nije Kina, već Evropska unija.
Takođe, digitalno-tehnološki zid koji se podiže između Kine i SAD već pogoduje velikim kompanijama u obe zemlje. Horde inženjera u Kini velikim koracima napreduju u proizvodnji naprednih mikročipova čijom tehnologijom Kina ne bi ovladala da nije bilo Novog hladnog rata započetog u prvom Trumpovom mandatu – što je politika koju je bivši predsednik Joe Biden preuzeo, čak i eskalirao.
S druge strane, američka koncentracija kapitala u oblaku, njena prednost u digitalnim istraživanjima i razvoju i najavljene Trumpove carine već su podstakli evropske kompanije da svoja investiciona sredstva preusmere u Sjedinjene Države. Ukratko, ako neko ima razloga da očajava zbog Trumpovih carina, to nije Kina, već Evropa.
To ne znači da Kina nema nikakvih razloga za brigu. Veliko je pitanje hoće li se američki jastrebovi zadovoljiti visokim carinama i antikineskom retorikom ili će se njihova ratobornost oteti kontroli i nastaviti da jača u začaranom krugu. Preciznije, hoće li ubediti Trumpa da sa carina treba da pređe na finansijske sankcije, onakve kakve su SAD i EU uvele Rusiji?
Ako se to dogodi, kinesko rukovodstvo će morati da reši svoju dilemu i pre nego što je to možda bilo planirano. Treba li preduhitriti moguće finansijske sankcije tako što će se BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika i pet novih članica) transformisati u monetarni sistem sličan onom koji je uspostavljen u Breton Vudsu, s juanom kao nosećom valutom i kineskim trgovinskim suficitom kao njegovom bazom? Ili je bolje ostati u širim okvirima dolarskog sistema i čekati da se unutrašnje protivrečnosti u SAD razreše?
Kina dosad nije žurila. Mada razvija različite sisteme plaćanja, zasad nije insistirala na pretvaranju BRICS-a u monetarni sistem. BRICS Pay, na primer, fascinantan je eksperiment koji kombinuje blockchain tehnologije i prekogranično centralno planiranje da bi izgradio sistem plaćanja koji ukida monopol zapada u domenu elektronskih transfera. Ali, budući da su plaćanja denominovana u različitim valutama, bez zajedničke noseće valute, BRICS Pay je još daleko od statusa funkcionalnog monetarnog sistema, isto onoliko koliko je SWIFT udaljen od evrozone.
Da bi BRICS postao ozbiljan izazivač međunarodnog monetarnog poretka izgrađenog na dolaru, Kina bi morala da svoje viškove stavi na raspolaganje BRICS-u, tako da se rupije koje Rusija dobije izvozom nafte u Indiju mogu zameniti po kvazi-fiksnom tečaju za juane koji će se trošiti za kupovinu kineske robe – što je funkcija koju su Sjedinjene Države obavljale 50-ih i 60-ih da bi osigurale sistem iz Breton Vudsa.
To bi bio ogroman korak za Kinu i ozbiljan izazov dominaciji dolara. Ali, o tome hoće li se Kina odvažiti na takav poduhvat odlučivaće geopolitika, a ne ekonomija.
Project Syndicate, preveo Đorđe Tomić, izvor Peščanik.net