Sa terase se video orah. Zelene loptice, još pegave, belim poprskane, sijale su pozdrav suncu. Manitu je farbao novonapravljenu policu za pristigle knjige s mora. Hiljadile su se po podu, na krevetu, stolu, po stepeništu. A onda legao. I to je trajalo nekoliko sati.Slike su čekale jedna preko druge prislonjene uza zid da Manitu ustane već jednom i zakuca te famozne eksere da bi mogle da razgovaraju sa mirisima tek okrečene kuće. Medjutim, njemu kao da se nije htelo. Ležao je na terasi na starom madracu i ogledalcetom hvatao sunce da mi baci zrake u oči.

“Dodji. Prestani da radiš. Dodji. Pogledaj vidik”:

“Nemam vremena! Zar ne vidiš ti ovaj haos?”

“A ja, vidiš, imam vremena. Vreme nema mene”.

“Hoćeš da kažeš da si ti gospodar vremena?”

“Hoću da kažem da jesam”.

“Hoćeš da kažeš da ga ne gubimo ako ništa ne radimo?”

“Hoču da kažem da, ako volimo, nikad ne gubimo vreme. Ako danas ništa nisam radio a voleo, spasio sam dan. Šta će nam život bez ljubavi? I ako sam danas sve uradio što sam isplanirao, a to nije bilo s ljubavlju, kako če onda sve to mene da voli? Evo, recimo, radio sam tu policu za knjige danima. S ljubavlju. Možda nije toliko lepa, nedovoljno je obradjena zbog nedostatka alata, ali osećam da me ona voli. I da će sasvim sigurno postići ono što ja želim. Biće moja draga poslušna drugarica koja će da čuva sve ove knjige. I imaće dušu”.

” Gospodariš vremenom ljubavlju. Razumem. Onda, molim te, ustani, meni za ljubav, i unesi se moje oči. Ako tamo vidiš sredjenu sobu, onda će tako i biti. Al treba da ostaviš to ogledalce i ustaneš. Manje filozofije, više ljubavi da bi sutra mogao da se voliš jer si posao završio s ljubavlju prema meni”.

“Žene!”, viknuo je Manitu.

“Ako ja čeznem za tim da posao završimo zajedno, hoćemo li vremenom gospodariti ili ga uludo potrošiti?”

Manitu se nasmejao, ustao, pokazao mi koliko sam lepa u ogledalu koje je držao u ruci pa zapevao jednu dalmatinsku u kojoj se more ujutru puši dok ribar razvlači mrežu spreman da je hitne u vodu.

“Evo, evo, idem da gospodarim vremenom po tvojim naredbama”.

Ipak, uhvatila sam ga za ruku, ostavila sav posao i dugo smo zagrljeni gledali vidik. Disali i ćutali. Disali i osećali se. Posle toga je sve bilo drugačije. Nekako jednostavnije. I lakše.

I on i ja znamo da je suština u zajedništvu. Samo ponekad odlutamo u prostore jednine. Valjda smo dugo bili sami.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)