Odakle dolaze naše bolesti?
Što nismo na vreme nekome rekli:
odjebi.

Od večitog razumevanja za nerazumne.
Od prijateljstava koja su nas trošila.
Od ljubavi koje su nas praznile.
Od porodica koje nisu znale da vole.

Od večitog prilagođavanja.
Od života na prstima.
Od izvinjavanja za svoje postojanje.
Od straha da nekog ne povredimo —
dok sebe lomimo.

Od razgovora koje smo morali.
Od poziva koje smo prihvatali iz krivice.
Od toga što smo ostajali tamo gde nas nema.
Od toga što smo mislili
da dobrota znači ćutanje.

Od stolova za kojima nismo imali glas.
Od smeha koji nije bio naš.
Od tišine posle poniženja.

Od traženja krivice u sebi.
Od ostajanja zbog uspomena.
Od reči bez dela.
Od kajanja bez promene.
Od tuđih kriza koje smo spašavali.

Od potiskivanja besa.
Od skrivanja razočaranja.
Od gušenja istine.
Od „šta će ljudi reći“.
Od „nije red“.
Od „nije vreme“.
Od ponižavanja koje smo zvali humorom.
Od grubosti koju smo zvali iskrenošću.

Od odlaganja sopstvenog života.
Od stavljanja sebe na čekanje.
Od čekanja da se neko promeni.
Od nade bez osnova.

Od navike da budemo jaki.
Od zabrane da budemo iskreni.
Od straha da ostanemo sami.
Od straha da budemo slobodni.

I telo sve to pamti.
I ćuti.
I trpi.
Dok jednog dana ne kaže:
dosta.

Jer zdravlje ne dolazi iz lekova.
Dolazi iz granica.
Iz istine.
Iz hrabrosti.

Iz trenutka kad naučiš da kažeš:
Ne.
Dosta.
Odjebi.

I odeš.
Da bi ostao živ.
To nije sebičnost,
nego spašavanje žive glave.