Kada bih otvarao fakultet za umetnost, jedan od predavača sigurno bi bio Petar Peca Popović.

Još nisam sreo čoveka sa takvim narativnim darom.

Ima puno ljudi koji lepo pričaju, međutim, ono što izdvaja Pecu jeste emocija, unošenje, lično svedočanstvo i, što je najvažnije – istina.

Ne teoretisanje u prazno, nego proživljeno.

Peca ne izmišlja priče, priča svoj život.

Ljudi o kojima su mnogi od nas samo slušali, ili su ih slušali, on ih je sretao na svojim putovanjima.

Sretali su ih i drugi, nije to sporno.

Ali ono što Pecu izdvaja jeste sposobnost da nam ih prenese.

Posebno ono dobro u njima.

Nije gledao u njima bogove, nego sebi bliske i drage ljude.

Nije im se samo divio, nego je i drugovao sa njima, a često ih spasavao mnogih nedaća.

Peca nije samo svedok jednog vremena, posmatrač, nego i učesnik, stvaralac.

Kroz njega, i sa njim, stvarala se muzika.

Toliko je toga čuo i video da retko omane u proceni.

Ali nije to njegova najveća vrednost, nego slavljenje dobrote, ne samo rečima, nego i delima.

Pored njega, i sa njim, postaješ bolji čovek.

Najteže je danas biti neuporediv, njemu je to uspelo.

Došao je do onog najvažnijeg – govora iz srca i duše, koji nije patetičan, nego ljudski, oslobođen svega suvišnog.

Nema samo dar da govori, nego i da ono što kaže ostane i postane kriterijum.

Nikada nije bilo teže doći do izražaja pričanjem priča.

Svi pričaju, tačnije, galame, banalizuju, upadaju jedni drugima u reč.

Ne stvaraju harmoniju, nego galamu.

Peca je govor pretvorio u poeziju, a da toga nije ni svestan.

Iako je pisao o najdarovitijim ljudima XX veka, većinu njih je prevazišao u onome što je njima bila struka.

Pričanje priča.

Kako, zašto, verovatno ni sam toga nije svestan.

Nije morao da izmišlja priče, dešavale su mu se.

Nije morao da izmišlja život, desio mu se.

A to je vrhunac života, kada ti se život pretvori u priču.

Savremenu bajku.

U kojoj i dalje ima heroja, pobednika, ljubavi, sreće, optimizma.

Umesto gubitničkog bluza koji najčešće slušamo, kao da je sve izgubljeno…

Nije.

Niti će ikada biti.

Pecini junaci su svi realni ljudi.

Dok ga slušaš, nije potrebna muzika u pozadini da bi čuo muziku.

Nije potrebno platno i projektor da bi video slike.

Nisu potrebni tomovi knjiga da bi se ispričala priča.

Ma kakvi.

Samo otvorenost za jedno od najhumanijih sentimentalnih putovanja na ovim prostorima.

Neopterećeno mnogo čime što slušamo svaki dan.

I, što je najvažnije.

Ima poentu, ima princip, ima plemenitost.

Ne umetnost radi umetnosti, nego umetnost zarad višeg cilja.

Peci je to uspelo.

I kada god ga čujem i vidim negde u javnom prostoru,

znam da ću nakon toga biti nadahnut.

I drugi su govorili o Balaševiću, Bori Đorđeviću, Džoniju Štuliću, ali niko kao Peca.

I, što je još važnije,

on je provodio vreme sa njima, osećao kako dišu.

Nekad znanje i intuicija nisu dovoljni, potrebna je i bliskost.

A to je možda i Pecin najveći dar, sposobnost bliskosti sa ljudima kojima nije nimalo lako prići.

Još nam je malo takvih ljudi ostalo.

Dosta smo ih izgubili poslednjih godina, od Jerotića, Ratka Božovića, Duleta Vujoševića, Balaševića, Laneta Gutovića i ostalih.

Koji ne samo da su imali šta da nam kažu.

Nego smo ih slušali sa pažnjom.

Ne samo zbog onoga što su nam govorili, nego i kako su govorili.

Peca je jedan od poslednjih.

Dokle god imamo koga da čujemo.

Nije sve izgubljeno.

Nije sve galama i pričanje u prazno.

Nego simfonija duše pretvorena u ono najvažnije.

A to je najiskrenija potreba da se ostavi trag dobra u ljudima.

Uvek i zauvek.