Metafora „biblioteka spaljenih knjiga” zapravo predstavlja sintagmu koja upućuje na knjige i ljude koji su ih pisali, a koji su svojim revolucionarnim idejama postali velika opasnost za svaki sistem i svaku strahovladu zasnovanu na tiraniji, torturi i želji da samo ona uživa sve blagodeti koje ova planeta nudi. I zaista, kada pogledate kroz istoriju, mnoštvo je takvih primera. Ja ću ovde govoriti o nekolicini onih koje su meni zanimljive, ali i svevremenske. One nam poručuju da svaki čovek na ovoj planeti treba da ima dublji uvid u suštinu života. Odsustvo tog uvida stvara jednostranost posmatranja, trivijalizaciju i banalizaciju svakodnevice, koja se nameće kao poželjan model ponašanja. To pojedincu uskraćuje mogućnost da živi istinu i iskusi stvarni život. Inhibirani, uplašeni i degradirani, postajemo lak plen za svakoga ko manipulacijom i strahom želi da upravlja našim sudbinama. Problem postoji oduvek, kao i oni koji su se drznuli da ga promene, te da svojim idejama preoblikuju postulate svesti. Oni koji razgrađuju sisteme nadzora bivaju strašno kažnjeni. Setimo se kako je prošao Prometej. Njega su bogovi osudili zato što je ukrao vatru znanja i dao je ljudima. Zevs ga je surovo kaznio: vezao ga je za stenu gde mu je orao svakodnevno kljuvao jetru, koja bi se preko noći obnavljala. To su bile muke koje je Prometej proživljavao samo zato što je želeo da uzdigne čovečanstvo. Isto tako, Isus strada iz želje da oslobodi ljude tadašnjih okova, religijskih dogmi i korupcije. Tamo gde postoje rigidne hijerarhije, uvek prevlada princip ljudske krhkosti koji vodi ka kvarenju bića.
Ko je zapravo osudio Hrista? Prema teoriji bogotražitelja Mereškovskog, to je bio čovek iz senke po imenu Hanan. On je u rukama držao stvarnu moć, dok je Kajafa bio tek formalni izvršilac. Hanan je bio pragmatičan: shvatio je da je Hristovo učenje opasno za čitav tadašnji sistem i da ga može iz temelja uzdrmati. Zato je naredio njegovo pogubljenje. Kroz istoriju se taj obrazac ponavlja.
Prva knjiga o kojoj želim da vam govorim, a koja opisuje sudar pojedinca i državne represije, jeste delo Aleksandra Solženjicina, „Arhipelag Gulag”. Ona govori o surovom mehanizmu sovjetskog sistema koji je, baš poput Hananovog, prepoznao opasnost u slobodnom mišljenju. To je svedočanstvo o logorskom sistemu koji je usisavao milione ljudi, pokušavajući da im oduzme ljudsko dostojanstvo. Solženjicin je moderni Prometej; on je uspeo da vatru istine iznese na svetlost dana, pokazujući da je duh pojedinca jači od svake državne mašinerije. Samovolja Staljina, koji je bio „alfa i omega” tog sistema, bila je iznad svakog zakona, a Solženjicin potvrđuje da tiranija traje samo dok traje pasivnost pojedinca. Nada da će se klečanjem izbeći udarac sistema uvek se završava kobno.
Nakon Gulaga, prelazimo na drugu stranu ideološkog spektra. Zapadne zemlje su pokazale da, na sofisiticiraniji način, teže istoj kontroli. O tome piše Džordž Orvel u svojoj čuvenoj „1984”. Iako su mnogi u njoj videli kritiku sovjetske torture, ona zapravo pokazuje da svi koji manipulišu ljudima to čine kroz kontrolu informacija. Ako sistem kontroliše informacije, on kontroliše vašu prošlost, sadašnjost i budućnost. Ovde se vredi prisetiti Platonove pećine: ljudi su u njoj vezani tako da vide samo senke na zidu – refleksiju stvarnosti koju sistem želi da oni vide. Ipak, uvek se nađe pojedinac koji počne da „čeprka” i gleda iza zavese. Slično je i u knjizi Reja Bredberija, „Farenhajt 451”, gde vatrogasci spaljuju knjige, ali jedan od njih počinje da ih čita i menja svoju vizuru sveta. Tu je i Aldus Haksli i njegov „Vrli novi svet”, koji možda najpreciznije govori o našem vremenu – o tome kako luksuz, zabava i megamarketi anesteziraju svest pojedinca. Čovek postaje izgubljen u ispraznim, raskalašnim svečanostima koje ne mogu izazvati katarzu, već samo umrtvljuju onu klicu mudrosti koju nam je Bog dao. Jer intelekt i mudrost nisu isto; neko može imati mnogo informacija, a biti lišen zdravorazumskog rasuđivanja.
Još jedna ključna knjiga je „Medicinska Nemezis” Ivana Ilića. Autor objašnjava kako su savremena medicina i državna organizacija postale neprijatelji čoveka, oduzimajući mu slobodu da odlučuje o sopstvenom telu. Čovek više nije pacijent, već izvor profita za farmaceutsku industriju koja nas pretvara u doživotne zavisnike. Na to se nadovezuje Vilhelm Rajh sa delom „Funkcija orgazma”. On pokazuje da potiskivanje životne energije i erosa stvara inhibiranog pojedinca. Ta nagomilana energija kasnije se oslobađa kroz agresiju, što ljude čini lakim plenom za manipulaciju fašističkih i ekstremnih sistema. Zato je važno sagledati ono što se događa iza površine.
Skoro sam vodio podkast sa profesorom Aleksandrom Jerkovim o stvaralaštvu Ive Andrića. Suprotstavili smo dve vizure: njegovu humanu stranu i njegove ljudske slabosti. Cilj je bio pokazati da je život složen i da se veliki ljudi ne mogu svrstati u samo jednu „fioku”. Upravo to je ono što svaki sistem želi – da vas klasifikuje. To je najgore što je racionalizam proizveo: kategorizaciju bez koje razum ne može da funkcioniše. Ako izmičete tim fiokama, sistem ne zna šta će sa vama i tada postajete opasni za njega. Univerzum je složena materija, a naša energija je samo pozajmljena; nju ćemo na kraju vratiti kosmosu. Ako stvari posmatramo tako, postajemo neuhvatljivi za one koji bi želeli da mi samo žudimo za njihovim proizvodima i veštačkim željama, nastalim iz njihove nezasite, „ibijevske” težnje za moći. Uprkos svemu, razmislite o ovome. Do nekog narednog susreta, ostanite mi zdravi, veseli i načitani.
radio gornji grad 
