Nova zbirka pesama Marka Todorovića, koji se ubrzano penje lestvicama istinske poezije, stigla mi je kao poklon od pesnika. Ovo jeste nova zbirka samo uslovno, jer, koliko sam videla, već se sprema nova knjiga.

Posle smelog i oštrog naslova prve Markove knjige, “Useljavanje u novu smrt”, videlo se da je smrt ne samo opsesija, nego i primarno doživljavanje i ispisivanje pesnikovog odnosa prema sebi i svetu.

Zbirka je podeljena na tri celine, onako kako naslov kaže – Blavor, otac i bog. Upravo tim redosledom. Broj pesama po ciklusima neznatno se razlikuje. Važniji je redosled naslova u odnosu na broj pesama. Blavor, simbol mračnog podzemlja, slepačkog htonskog života, pojavljuje se odozdo. Otac je na zemlji ali ga bolest gura ka dole. Konačno, na nebu je bog koji uzima ili dobrovoljno prima. Smrt, život i nebo, sušta realnost postojanja, to je poruka! Moto iz pesme meni nepoznate dvadesetdevetogodišnje pesnikinje Jovanke Vukobratović, posveta ocu i odličan pogovor pesnika Ognjena Petrovića na kraju knjige ukazuju na Markovo precizno promišljanje o oblikovanju ove knjige.

“Blavor” podrazumeva pesme o smrti, naročito životinja. Smrt je drvo o koje vešaju lisice, pse, ljude. Smrt uspavljuje na svojim dojkama odbačene mačiće, štence. Mala smrt malog mačeta u visokoj travi i stradanje kopca u “nižim visinama” su samo prostorno lociranje, kao i patka što lirskom subjektu dolazi sa licem boga, dok u vrelom danu izlaže telo pred rakovima. “Jare maleno” je posebno dirljiva pesma, jer označava čoveka kao donosioca smrti. Donosi je drugome, drugi je donose njemu.

“jare maleno

dođi da te polomimo,

iznutrice zašećerimo,

moj će brat da se raduje.”

Dakle, koliko god čovek strahuje od smrti, toliko je često i njen direktni “proizvođač”. Neke su pesme medaljoni bola, poput one o ubijanju i sečenju ježa, da bi se unutra (bez rezultata!) pronašli pojedeni pilići, kutija šibica je sanduk za pauka. Život i smrt su isprepleteni. Imperfekat kao glagolsko vreme treba da doprinese specifičnosti pesničkog trenutka.

U ciklusu sa naslovom “Otac” dominira očeva bolest. Nemoć ironije da prevlada strah od smrti pokazuje koliko je svako stilsko sredstvo slabašno pred kratkotrajnošću života. Zahvatali smo iz očeve utrobe, jeli mu bubrege, jetru, pankreas. I kuvali mu, ne da ozdravi, nego, parodijski, da mu alavu bolest ojačamo, tako kazuje pesnik:

“Bolesti moga oca /kazniću te gladovanjem!” “Bolesti mog oca poješću te/ poput slanine na žaru”

O temi sinovljeve vezanosti za oca, o uzajamnosti odbijanja i privlačenja, uglavnom čitamo u proznim delima ili pojedinačnim pesmama, dok je kod Marka Todorovića to ceo jedan ciklus, koji bi mogao nositi naslov Petnaest pesama o ocu. Sigurna sam da će ih u budućnosti biti još, zato ističem ovu brojku. Otac i sin su Život i Smrt. Uloge su zamenjene, “preuzeću na sebe”, naglašava lirski subjekat:

“pržiš mi krompir i jaja

Ja tebi ljuske ostavljam”

Otac, koji je bio graditelj na zemlji, sad pravi kuću na nebu. Vrata i prozora nema, i ne zna se kako mu prići, kako ga pozdraviti. Peo se na dalekovode i spuštao u bunare, zna kako je dole i kako je gore. Ali nikad nije nosio sat. Sad je tamo, čeka da se pojavi Bog, o kome se peva u novom ciklusu.

“Ali je znao da izračuna zapreminu neba

prepozna poetiku ptica

tugu zvezda koje padnu

među zrikavce u žitišta

sa životom da se opristi

i kaže TO JE TO.”

Doviđenja, oče, to je ono što ostaje kao poslednja veza sa ocem.

Kad je reč o Bogu, pesnikov odnos prema ovom vrhunskom a nevidljivom biću je ambivalentan, ponekad izazovan, ponegde molben. Isus čeka na kapiji da mu se otvori, “ali ja ne znam gde je ključ”. Očekivano, lirski subjekat zna da će uslediti kazna za okretanje leđa Božjem sinu, mada mu gađanje brabonjcima ne pristaje. Bože moj, bože moj, ponoviće Isusove reči sa krsta jedan novi mučenik. Od Boga se očekuje milost, svemoć. Zato, kad je uskraćena, sledi ironijski otklon. Jedan rođak je iskrvario u ratu jer bog ne zna da zašiva rane. Ako je bog u kokošinjcu, i ako ne skuplja jaja već rastura perje, biće neke koristi, napuniće se perjani jastuk za oca. On dolazi i pije vodu iz posude psa udarenog sunčanicom. Tako se spaja sa stradalim životinjama iz prvog ciklusa. Sve te slike treba da prodrmusaju i razbude čitaoca, da mu skrenu pažnju na bol za koji se traži objašnjenje. Na kraju će uslediti molba, skoro vapaj:

” Gospode

Šutni i moju glavu

Ne mogu više da je nosim”

Ili možda stihovi sa drugom konotacijom:

“uzmi, Bože

i meni jedan sladoled

neće se ni moja smrt

od sladoleda razboleti”

Marko Todorović je već izgradio svoju poetiku. Njegove pesme su kratke, sa vrlo živim, upečatljivim slikama, realističkim stavom prema metafizičkom prisustvu, kojim se prizori strašljivosti i očaja preinačuju u hrabrost i empatiju usamljenika koji podnosi bol. Njegov lirski subjekat, ili pesnik sam, zna da “nećemo večno biti ovde”, i zato večnost utkiva u stihove, uzimajući je “pod svoje”.

Ruku pod ruku.

Hvala za poeziju kakvu volim.