Poezija kao poslednja odbrana čoveka

U vremenu u kojem se čovek sve više udaljava od sopstvenog bića, poezija mi se ukazuje kao jedan od poslednjih puteva povratka celovitosti. Ona nije samo književna forma, ukras govora ili sentimentalna igra rečima. Poezija je starija od književnosti u današnjem smislu. Ona pripada vremenu u kojem je čovek još osećao da je deo sveta, a ne njegov gospodar, potrošač ili suvišni stanovnik.

Postojalo je, makar u našem kolektivnom sećanju i mitovima, jedno zlatno doba čovečanstva. U njemu ljudsko biće nije bilo rascepljeno između onoga što misli, govori i oseća. Čovek je bio celovit, a njegova prvobitna reč bila je poetska. Stihom su prenošene sakralne istine, mitovi, molitve i najdublja saznanja o postojanju. Poezija je oblikovala duh i dušu, povezivala pojedinca sa zajednicom i čuvala pamćenje predaka. Ona je bila istovremeno znanje, muzika, molitva i način razumevanja sveta.

Što smo se više udaljavali od tih drevnih vremena, to je naš jezik postajao siromašniji. Reči su postepeno gubile dubinu i pretvarale se u sredstva trgovine, reklamiranja i upravljanja ljudskim željama. Pod uticajem ekonomije i potrošačkog društva jezik se pojednostavljuje, vulgarizuje i svodi na neposrednu korist. Više nije važno da li neka reč otkriva istinu, već da li privlači pažnju, prodaje proizvod ili izaziva brzu reakciju.

Savremena poezija može biti formalno uspešna, ritmična i vešto napisana, ali često ostaje samo odraz frustracija modernog čoveka. Ona govori iz njegove usamljenosti, rascepljenosti i nesigurnosti. Današnji čovek raspolaže ogromnom količinom informacija, ali nagomilano znanje nema nužno nikakve veze sa mudrošću. Moguće je poznavati bezbroj činjenica, a ipak ne razumeti ni sebe, ni drugoga, ni smisao sopstvenog života.

U toj velikoj promeni posebno mesto pripada veštačkoj inteligenciji. Ranije su ljudske alatke produžavale snagu ruke: točak je olakšavao kretanje, a čekić udarac. Veštačka inteligencija, međutim, predstavlja alatku koja obrađuje podatke, povezuje informacije i donosi zaključke. Ona naizgled „razmišlja“, ali to čini bez osećanja, savesti, straha, ljubavi i iskustva ljudske patnje. Upravo zato ona nije samo tehnički izum već i novo sredstvo moći.

Veštačka inteligencija ima pristup milionima digitalizovanih knjiga i gotovo nepreglednim količinama ljudskog znanja. Ona može da oponaša stilove, sastavlja tekstove i proizvodi sadržaje brzinom nedostižnom čoveku. Ipak, time se znanje ne mora uvećavati. Ono se može obezvrediti, jer se knjige, iskustva i životi pisaca pretvaraju u sirovinu koju mašina koristi bez razumevanja njihovog porekla i duhovnog smisla.

Na ovaj problem upozorili su i pisci koji su u Londonu protestovali zbog toga što se njihova dela koriste za obučavanje sistema veštačke inteligencije bez njihovog znanja i saglasnosti. Tekstovi nastali iz životnog iskustva, talenta, rada i unutrašnje borbe postaju besplatna građa za proizvodnju novih sadržaja. Time se ne dovodi u pitanje samo materijalni položaj pisca već i sama vrednost autorskog stvaranja. Ako se svaka knjiga može rastaviti, preraditi i oponašati, šta će ostati od jedinstvenog ljudskog glasa?

Kada razmišljam o slobodi, vraćam se nekadašnjem boemstvu. Ono nije bilo samo pijančenje, noćni život i romantična slika zadimljene kafane. Pravo boemstvo predstavljalo je težnju ka slobodi i nepristajanje na pravila sveta koji je želeo da ukroti pesnika. Vladislav Petković Dis, Tin Ujević i Miroslav Mika Antić nisu bili samo kafanski ljudi. Njihov život i njihova poezija predstavljali su pobunu protiv učmalosti, konvencija i svega što čoveka pretvara u poslušnog podanika.

Kafana je nekada bila prostor razgovora, susreta i razmene ideja. U njoj su nastajali stihovi, prijateljstva i sporovi. Danas je takva kafana uglavnom nestala ili je komercijalizovana i pretvorena u još jedno mesto potrošnje. Sa njom iščezava i oblik zajedništva u kojem su ljudi razgovarali licem u lice, bez algoritama koji određuju šta će videti i o čemu će misliti.

Savremeni čovek je slobodu dragovoljno zamenio komforom. Prihvatio je nadzor u zamenu za praktičnost, algoritamsko usmeravanje u zamenu za lakši izbor i digitalnu izolaciju u zamenu za prividnu povezanost. Sadržaje koji podsećaju na slobodu, pobunu, duhovnost i ozbiljno preispitivanje sveta nije potrebno otvoreno zabraniti. Dovoljno je učiniti ih nevidljivim. Algoritam ih može utišati, skloniti i potisnuti pred banalnim, vulgarnim i lako svarljivim sadržajima.

Digitalizacija svetske književne baštine zato je dvosmislen proces. Sa jedne strane, knjige su nam dostupnije nego ikada. Sa druge strane, gotovo celokupno pisano pamćenje čovečanstva postepeno dolazi pod nadzor velikih korporacija. One upravljaju platformama, bazama podataka i načinima pristupa informacijama. Posredno mogu da odlučuju šta će biti vidljivo, a šta će nestati u digitalnom mraku.

Zbog toga se nameće paralela sa bombardovanjem Narodne biblioteke Srbije 6. aprila 1941. godine. Uništenje biblioteke nije predstavljalo samo rušenje jedne zgrade i spaljivanje ogromnog broja knjiga. Bio je to pokušaj uništenja nacionalnog sećanja, kulturnog kontinuiteta i identiteta jednog naroda. Ko želi da pokori ljude, nastoji da ih odvoji od njihove istorije, jezika, predaka i knjiga.

Danas se kulturno pamćenje ne mora uništavati vatrom. Moguće ga je zatrpati rijaliti programima, reklamama, skandalima i beskrajnim nizom beznačajnih digitalnih sadržaja. Čovek koji ne poznaje sopstvenu književnost i tradiciju ostaje bez merila pomoću kojeg bi mogao da razume sadašnjost. Kada izgubi vezu sa korenima, postaje podložniji manipulaciji i spremniji da prihvati stvarnost koju su drugi oblikovali za njega.

U savremenim društvenim hijerarhijama sve češće se nagrađuju beskrupuloznost, sebičnost i spremnost da se drugi čovek upotrebi kao sredstvo. Ljudskost postaje nepoželjna osobina jer podrazumeva savest, saosećanje i odgovornost. Poezija se tome suprotstavlja. Ona uspostavlja neposrednu vezu sa srcem i podseća nas da tuđa patnja nije podatak, statistika ili kratkotrajna slika na ekranu.

U svetu danas postoji zastrašujući nedostatak empatije. Ljudi sve slabije reaguju čak i na masovna stradanja dece, ratove i uništavanje čitavih zajednica. Slike užasa neprestano se smenjuju, a patnja postaje samo još jedan sadržaj koji ćemo pogledati i zaboraviti. Književnost, koja je nekada verovala da može oplemeniti čoveka i menjati svet, izgleda nemoćno pred komadanjem sveta kojem svakodnevno prisustvujemo.

Ipak, ne verujem da je njena snaga potpuno nestala. Prvobitna poezija bila je glas celovitog ljudskog bića. Danas ona možda tavori na mračnim policama biblioteka i obraća se malobrojnoj publici, ali dok postoji makar nekoliko ljudi koje stih može da zaustavi, uznemiri i probudi, postoji i mogućnost otpora.

Zato je važno da ostanemo povezani. Oni koje još dotiču poezija, knjiga, sloboda i ljudsko zajedništvo moraju jedni druge da pronađu. To povezivanje može biti prvi korak u otporu nestanku čoveka. Ne smemo dozvoliti da postanemo višak na sopstvenoj planeti, nemoćni posmatrači sveta kojim upravljaju korporacije, algoritmi i mašine.

Sačuvati poeziju znači sačuvati pamćenje, empatiju i unutrašnju slobodu. To znači odbraniti pravo čoveka da bude nešto više od potrošača, korisnika i izvora podataka. Poezija nas vraća onome što smo nekada bili i podseća na ono što bismo ponovo mogli postati: celovita bića sposobna da vole, pate, pamte i razumeju druge.

Zato, uprkos svemu, ostanite zdravi, veseli i načitani.