“….upozoravam samo na jedan važan fenomen: na Dečake. Ne Idole, nego Dečake, onako kako ih opisuje zabranjeni “Rečnik tehnologije”, Vidici, 1981., Beograd.
Ništa me drugo trenutno tu ne zanima. Naime, volio bih uz pomoć sudionika tih zbivanja – a jednoga sam netom kontaktirao – rekonstruirati okolnosti projekta.
Inače, zašto se ne javiš na nigdjezemsku? (Vaseljena, 01.03.2007. 13:44)”
Prije puno godina pisao sam o REČNIKU TEHNOLOGIJE na svome blogu, Vaseljena.
O tome u Hrvatskoj malo tko, ustvari nitko nema blage veze.
Prije dva dana spomenuo sam Rečnik tehnologije u razgovoru s Ivanom Marovićem.
Na to se javila prijateljica iz Beograda, Ivana Bašić, rekavši mi da je Rečnik objavljen i da postoji cijeli site posvećen njemu.
Ja ću sa svoje strane dodati tek jedno: za Rečnik tehnologije saznao sam u JRM, za služenja vojnog roka, u pulskom Rojcu. Tamo su završili neki od aktera toga vremena, tih događaja, i tog slavnog poduhvata. Drugim riječima, neobičnim sudbinskim slučajem u real timeu doznao sam što se to na svjetskopovijesnoj razini zbiva u Beogradu.
Evo kasnijeg opisa iz davnašnjeg jednog intervjua:
Trša: Tajna rođenja NSK nije u Ljubljani, tajna rođenja je Beograd zapravo. To je paradoks koji danas možda mnogi ne bi mogli da razumeju. Aktivator čitavog tog projekta NSK je grupa »Laibach« koji su bili momci iz Trbovlja zapravo, jednog rudarskog grada. Jedan od njih Dejan Knez je služio vojsku 80-ih godina u Beogradu i sticajem okolnosti ja sam ga upoznao jer smo koristili infrastrukturu iste galerije, Srećne galerije, koju je tada vodio Slavko Timotijević a programski uređivala Katarina Golubović, i tu se pojavio jedan vojnik, Slovenac, s kojim smo počeli da razgovaramo. Razgovori su bili jako zanimljivi, on nam je objasnio da radi na jednom umetničkom projektu i praktično nam je ispričao sve kako će izgledati sledećih dvadeset godina, da će iz muzike izaći umetnost koju oni rade. Već su oni tada radili kao »Laibach«, radili su vrlo dobre slike, neku vrstu radničkog ekspresionizma, na primer muž tuče ženu ključem po glavi, pijani rudar povraća u jami i slično… s tim što je Dejanov otac jako dobar slikar, tako da je prvu aproprijaciju i uopšte logiku aproprijacije koju će kasnije NSK da koristi napravio sam Dejan Knez aproprišući grafike svoga oca i prikazujući ih kao prve artefakte Laibacha…
Laibach nije nigde u Sloveniji mogao da ima nastup, ni kao muzička grupa ni kao umetnička grupa. Pokušali su jedan koncert da naprave u Trbovlju pred vojsku, dakle 1979. godine i to im nije uspelo, bio je zabranjen. Kad su plakatirali koncert došla je policija i rekla da nema šanse da se održi taj koncert. Oni su već tada imali tu estetiku koja… jednostavno najava koncerta u Trbovlju nije mogla da prođe.
Onda je on (Dejan Knez) došao u SKC a 1979. godine se već dešavaju jako ozbiljne stvari u Beogradu. Pod tim podrazumevam projekat »Dečaci« koji je izumeo zapravo mehanizam funkcionisanja onoga što će kasnije Laibach da koristiti kao svoj mehanizam demontiranja jednog tada rastućeg, paradoksalno, staljinističkog državnog aparata, taj mehanizam je ovde bio izumljen. Izumeo ga je Dragan Papić, danas se predstavlja kao Dr. Agan Papić. On je izumeo zapravo taj mehanizam koji je vrlo subverzivan i to sa projektom »Dečaci« zapravo, i taj projekat u sebi sadrži jednu vrlo zanimljivu mašinu, to je: socrealizam protiv socrealizma. I to je to što je bilo subverzivno u tom momentu. U to vreme još postoji i časopis “Vidici”. Godine 1979. preuzimaju Škerović i Saša Petrović “Vidike” i prvi put omladinska kultura Beograda dobija jedan kanal, prostor, počinje teorijski prostor da se otvara sa intervencijom novih teorija, novih političkih teorija koje oni ubacuju u igru i treći je nešto malo kasnije časopis “Teorija” Filozofskog društva Srbije koji preuzimaju mlađi docenti.
Međutim, sve se to dešava od 1979. do 1981. Godina 1981. je »break up« – Papić prekida sa “Idolima”, kreće novi talas koji je zapravo reakcija na Dečake jer je projekt Dečaci napravljeni u tradiciji leve modernističke kulture, njegovi punktovi su na primer nadrealizam, narodnooslobodilačka borba i prosvećeni socijalistički modernizam 60-ih godina dok se 1981. dešava slom tog talasa jer časopis “Vidike” preuzima dvojac iz “Studenta” Željko Simić i Aleksandar Jerkov, nasilnim putem provaljuju u redakciju, kradu sve tekstove, Škerović i Petrović su proterani. “Idoli” izlaze iz toga i prave ogroman obrt, od Dragana Papića prelaze kod Nebojše Pajkića i ploča »Odbrana i poslednji dani« je prva ploča kulture i uopšte ne samo ploča nego prvi artefakt kulture neoljotićevstva. Ovaj krak leve kulture u Srbiji je očišćen a NSK vrši jednu vrlo komplikovanu aproprijaciju svega, zapravo jednog drugog toka srpske neoavangarde konceptualizma srpskog koji je po meni ambivalentan kao i sva srpska avangarda ako pođemo od Micića i njegovog koncepta Barbarogenija koji je ambivalentan pa onda preko Šejkinog antimodernizma, pa i ovaj neokonceptualizam je isto ambivalentan. On je u samom startu bio ultralevo orijentisan, onda se nakon nekoliko godina desio tu ideološki slom. Danas, kada čitate na primer ispovesti ključnih protagonista konceptualizma oni sebe smatraju nekim disidentskim umetnicima što je potpun nonsens.