foto tihomir franov

Došla sam kući u strašnom stanju beznadja. Onda je iz mene pokuljala bujica reči. To nije bilo čekanje na odgovor Manituov. To je bila potreba da kažem. Da vrisnem. Da izbacim. Nisam ni primetila koliko je on miran. Bilo je bitno da ono sa čim se danima nosim izadje kao reč.

Nemam veštinu matematičog ćutanja. Nemam račun iz računa.

Redovito sebi kažem:

” Sedi, Jedan. Javi se kad naučiš lekciju”.

Srce mi često stanuje u oku i umu. Upecam se na sopstveno “što na um, to na drum”. Posle, drum ode, um se bije u glavu. Tucanikom.

Kad počnem da prelistavam po srcu, uvek se sjebem na jezik. Onaj što treba da bude za zubima. I licemerje mu je majka. I osobina je zrelosti. A sve što je zrelo brzo otpadne. A nezrelost vuče me za rukav i kaže:

“Ako, ako, gruni.Pljuni se. Pa ko izdrži,pričaće”.

A Manitu mi kaže:

“Odbaci sve one koji su sludjeni svojim životom. Samo mogu da te povuku u svoj glib. Samo mogu da projektuju svoj život na tvoj i da odatle crpe energiju za sebe. Čak i kad rade s vama nešto što je, naizgled, korisno za tebe, u sledećem momentu će ti je oduzeti argumentima za nemogućnost. Uvek šalju dvostruke vibracije i tako destabilizuju”.

“Treba ih, jednostavno odstraniti?”

“Treba ih, jednostavno, izbegavati. Nisi ti ta koja će im pomoći”.

“Nema pomoći van nas?”

“Nema”, kaže Manitu.

Dan se kotrlja u saznanje da je pokret ono što je život. Fizički pokret, duhovni pokret, mentalni pokret. Dovoljno je samo sebi reći: “E, sad je dosta!”

(Manitu, ljubavi moja