da li sam ti ikad rekla

šta je bilo sa macom što se omacila ispod našeg stepeništa

sakrila je mačiće u stogu od drva uveče zatvarajući cepanicom ulaz

ne nisam uspela da ti kažem koliko je poraslo drvo zove

od kojeg sam svake godine pravila sok u koji su kapale moje suze

i voda se pretvarala u lađu kojom ploviš životom nekim drugačijim

od onog što smo ga nacrtali na zidu tvoje sobe

ti i ja i musavi klinac koji se češe po guzi dok nas drži za ruke

soba je sada ostava za moje snove koji često zure u prazno

u fotelji koju mi je baka ostavila na samrti

i koja mi i danas kad god otvorim vrata

recituje one narodne pesme slepa

baš isto kao što je i baka pred kraj puta bila slepa

a ne sećam se da sam ti ikad rekla

kako sam pobacala sve tvoje stvari i ostavila samo jednu knjigu

onu o uređenju kuće i okućnice

kako smo samo bili smešni verujući da bi nam knjiga pomogla

kako da utoplimo dom kako da zidovi ne guše i kako da napišemo pesmu

jednu pesmu našu zajedničku dugačku sto dvadeset sedam strana

možeš da se ljutiš koliko hoćeš

ja sam ta koja je sav svoj božji imetak od talenta uložila u tebe

dok si ti jurcao po svetu i tražio da ti se vrate bivše ljubavi

a posle se pravdajući kako je to samo bilo radi poezije

i to baš one poezije kojoj smo se zajedno podsmevali

jer nije ni bila poezija već samo neko kukanje nad sopstvenom ruševinom

oprosti nikad ti nisam rekla kako sam se preko pola prekinula

kao mašinski konac kad se prekine

negde između dve lipe u soko banji kad sam majku vodila na oporavak

uhvatila sam drvo da ne padnem od mraka kojim si me pritisnuo

kad si saopštio kako neizmerno ljubiš slobodu

a grejalo je sunce peklo me po nogama

i gušio ljuti miris lipe kad sam odlučila

da se pustim od tebe

i šta će mi i ta knjiga o uređenju stana

idem sad da je pocepam ili bolje idem da je spalim

posle neću imati šta više da ti kažem

kad si sam odlučio da u prah odeš

sam si odlučio da otploviš iz mene

a baš sam mislila da je to to

a to neću nikad da ti kažem

čak ni na kolenima da klečiš