Izrael je signalizirao svoju odlučnost da porekne sve optužbe, koje su i Tel Aviv i Vašington odbacili kao neosnovane. Sudu bi mogle biti potrebne godine za presudu, ali može brzo da donese „privremene mere“ kojima se zahtevaju određene radnje, poput prekida vatre, da bi se umanjio rizik od genocida. Izraelska vlada može da ignoriše takve mere, ali to bi izazvalo ogromnu štetu po ugled i gubitak uticaja na svetskoj sceni i za Izrael i za njegovog glavnog pokrovitelja, Sjedinjene Države.

Intervencija Južne Afrike, države koja ne učestvuje niti je direktno oštećena ratom u Gazi, izuzetno je retka, ali nije prva. Presedan je stvorila Gambija, kada je 2019. pred Međunarodnim sudom pravde optužila Mjanmar za genocid nad Rohinja muslimanima.

Sud je 2021. uveo privremene mere Mjanmaru, zahtevajući od hunte da kontroliše svoje snage da ne počine genocid i da sačuva sve relevantne dokaze. Naredne godine, sudsko veće MSP je sa 15 glasova za i jednim protiv (kineski sudija je bio jedini neistomišljenik) odlučilo da Gambija ima pravo da podnese slučaj pod erga omnes obavezom koja je utvrđena konvencijom o genocidu, što znači da je to dužnost pojedinačne države prema međunarodnoj zajednici u celini.

Savita Pondaj, izvršna direktorka nevladine organizacije Globalni centar za odgovornost pružanja zaštite, kaže da je, izvodeći Mjanmar pred Međunarodni sud pravde zbog kršenja obaveza iz konvencije o genocidu, Gambija „otvorila put za tužbu Južne Afrike protiv Izraela. Mislim da je to izvanredan korak ka rešavanju klime nekažnjivosti koja vlada decenijama.“

Do gambijskog presedana, MSP je retko razmatrao pitanja genocida. Sud je 2007. presudio da Srbija nije sprečila genocid u Srebrenici u Bosni i Hercegovini 1995. godine, u procesu u kom je žrtva izvela navodnog počinioca pred sud. Međutim, sud nikada nije presudio da je neka država odgovorna za vršenje genocida. U toku je postupak koji je Ukrajina pokrenula protiv Rusije u februaru 2022.

Osude za genocid donosili su drugi sudovi, poput Haškog tribunala za ratne zločine u Ruandi i bivšoj Jugoslaviji, dok je za slučajeve genocida nadležan Međunarodni krivični sud, ali ti sudovi vode procese protiv pojedinaca i nakon događaja, kada su mrtvi već sahranjeni.

MSP odlučuje o odgovornosti države i može preduzeti korake da spreči genocid. Prevencija je svakako bila centralna težnja 1948. kada je konvenciju usvojila Generalna skupština UN u Parizu, nakon Drugog svetskog rata i Holokausta.

Verovatno više od bilo koje druge, ova međunarodna konvencija je bila delo jedne osobe, Rafaela Lemkina, poljskog jevrejskog advokata koji je izbegao od nacista u SAD. Lemkin je 1944. skovao termin „genocid“ za ono što je Vinston Čerčil opisao kao „zločin bez imena“. Neposredno nakon rata, godinama je lobirao u novoformiranim Ujedinjenim nacijama.

Međutim, ta lična pobeda ostala je u senci Lemkinovog neuspeha da ubedi američki Kongres da ratifikuje konvenciju. Senat je odbio čak i da ga sasluša, smatrajući da bi takav zakon mogao da izloži SAD riziku od krivičnog gonjenja zbog uništenja američkih starosedelaca i segregacije.

Lemkin je umro 1959. godine, osiromašen i skoro zaboravljen. Njegovoj sahrani prisustvovalo je sedmoro ljudi. Skončao je razočaran jer je verovao da je ratifikacija ključna da bi konvencija mogla da zaživi. Po njegovom mišljenju, samo SAD su imale moć i međunarodni položaj da sprovedu konvenciju i učine je globalnom normom.

Senat je konvenciju ratifikovao tek 1988. i to nakon krupnog gafa. Naime, tri godine ranije, Ronald Regan je prisustvovao ceremoniji na groblju u Bitburgu u Nemačkoj, da bi tek kasnije otkrio da je tamo sahranjeno 49 pripadnika SS Vafena.

Do tada, Regan nije bio zainteresovan za ratifikaciju konvencije o genocidu, ali je Bela kuća naprasno promenila kurs u pokušaju da povrati poverenje američkih Jevreja. Državni advokat koji je napisao dokument u prilog ratifikaciji, Harold Koh, dobio je hitan poziv: „Iznenada mi je zatraženo da obrazložim naš savet o konvenciji o genocidu u Beloj kući, kako bi oni mogli da ga iznesu istog dana“, ispričao je Koh. „Stigao sam svojim kolima i pred mene je izašao neki momak u vojnoj uniformi i zgrabio dokumenta. Pomislio sam, zašto ovaj momak nosi vojnu uniformu u Savetu za nacionalnu bezbednost?“

Čovek u uniformi bio je pukovnik Oliver Nort, koji će kasnije biti osuđen za krivična dela u vezi sa skandalom Iran-Kontra, a koji Belu kuću dovodi u vezu sa kršenjem ljudskih prava u Nikaragvi i Iranu. Nort je bio oličenje licemerja s kojim se suočava svaka država koja međunarodno humanitarno pravo koristi protiv druge države.

Kada je Senat ratifikovao konvenciju, proglasio je genocid zločinom i prema američkom zakonu, ali je istovremeno blokirao put do Međunarodnog suda pravde. Dopunio je ratifikaciju ogradama prema kojima SAD ne mogu biti izvedene pred sud bez saglasnosti vlade. Po principu reciprociteta, svaka država koju SAD izvede na sud mogla bi da traži istu zaštitu.

Dejvid Šefer, koji je bio prvi američki ambasador za pitanja ratnih zločina, smatra da američka rezervisanost nije previše štetna, budući da druge zemlje razvijaju primenu konvencije o genocidu. „Ali to jeste žalosno, jer bi SAD morale biti u mogućnosti da koriste i učestvuju u primeni konvencije o genocidu kao moćnog sredstva za sprovođenje zakona.“

Kao i SAD, ni druge velike sile nisu bile voljne da izvode druge države pred Međunarodni sud pravde iz straha da će se i same naći pred sudom ili biti optužene za licemerje. Organizacija Human Rights Watch je 1994. pokušala da ubedi vlade da izvedu Irak pred sud zbog masovnih ubistava Kurda, ali države kojima se obratila htele su da neka evropska sila preuzme vođstvo, ali nijedna evropska država nije bila voljna.

Taj čvor su sada presekle Gambija i Južna Afrika koje su odlučile da preuzmu inicijativu. Čak i ako MSP donese privremene mere, više je nego verovatno da će ih Izrael ignorisati, međutim Kejt Ferguson, suosnivačica grupe za zaštitu ljudskih prava Protection Approaches, smatra da trud i dalje ne bi bio uzaludan. „Da li će to biti dovoljno da se zaustavi talas zločina? Sigurno neće“, ističe Ferguson. „Ali što je više država u stanju da zahteva ispunjavanje obaveza prema konvenciji, to bolje.“

Julian Borger, The Guardian, 11.01.2024. Prevela Milica Jovanović, izvor; Peščanik.net,