Piše: Stefan Simić

Prođoh pre neki dan pored duševne bolnice “Laza Lazarević” u Beogradu. Zgrade gde i najmanji prozor podseća na kavez, kao zoološki vrt, samo što ovde nema životinja…

Uhvatio sam poglede nekih od njih koji su se držali za rešetke, i gledali leto, gledali nebo, sunce, život.

Oni imaju svoje terapije, dijagnoze, one koji ih obilaze, a i one koji ih ne obilaze, zbog kojih su možda tamo.

Neki bi da pobegnu odatle, dok bi drugi da pobegnu tamo uvereni da će jedino iza rešetaka biti sigurni.

Jednom sam putovao, u vozu, sa ženom, mladom majkom dvoje deca, koja je htela da je prime u Lazu, ponela je tri velike putne torbe kao da ide na letovanje, sredila se kao za svečanost.

Očekivala je da će da je prime, spasu od života od koga je tako želela da pobegne.

I ništa, rekli su joj da nije za tamo, i da se vrati mužu i deci…

Ne znam koja je granica ludila ali znam da je jedna od ulaznica kada te svi napuste, i prepuste samome sebi da rovariš po vlastitom mislima. Kada te niko ne primećuje, ne obraća pažnju na tebe, i smatra te izgubljenim slučajem.

Toga će, izgleda, biti sve više. Prvo napumpani snovi, fantazije, medijske šarene laže, uzleti, dokazivanja i hvalisanja, a onda posustajanja, skrivanja, bekstvo od stvarnosti, nesposobnost suočavanja, i sve ono što ide uz to.

– Nisam ja lud – dobacio je neki mladić sa prozora

– Nisam ni ja – čuo sam ženu kako se pravda

– Šta ću ja ovde, greška… – ponavlja neki gospodin sa prvog sprata

Gledao sam se sa ljudima iza rešetaka. Ironijom sudbine svako tamo može da završi. Mislima su mi prolazili njihovi životi. Svaki od njih je nosio neku svoju tajanstvenost, svoju priču.

Nisam znao da li da im mašem, da li da ih pitam da li im nešto treba, ili da bežim glavom bez obzira, da i mene ne zatvore…

Neka žena srednjih godina je zadigla majicu i pokazala mi grudi, samo sam klimnuo glavom, u znak zahvalnosti, da je ne uvredim. Neki gospodin je sklopio molitveno ruke ka meni i govorio nešto u mom pravcu…

Kakvog sve sveta ima oko nas.

Kakvi li smo mi tek u očima drugih?

Nastavio sam da hodam dalje, prošao pored skupštine, stadiona – upravo se igrala neka utakmica. Horda napaljenih tipova je urlala pored mene. Nakon toga sam u prolazu čuo svađu nekih taksista. Zatim mi je pogled prošao kroz nekoliko kladionica, banaka, srednjih škola koje su takođe bile ograđene rešetkama…

I tamo sam video slične poglede, ako ne i gore. Od onih u bolnici se bar nisam uplašio…

I nešto razmišljam, nekako mi je premalo delovala duševna bolnica za sve pacijente.

Ili se možda čitava država, a i svet, polako pretvara u duševnu bolnicu, tako da neki posebni objekti, tako nazvani, nisu ni potrebni…

Možda je i u pravu ona žena što je htela tamo svojevoljno da ode – iza rešetaka si najsigurniji.

Tamo bar imaš svoju terapiju i dijagnozu, dok ti ovako niko ne veruje da ti nešto fali, misle da se foliraš…

Na kraju sam otišao kući i pokušao sve da zaboravim.

Setio sam se samo one žene što mi je pokazala grudi, odavno nijedna žena to nije uradila za mene.

Ko zna, možda ta gospođa i nije tako luda, a one za kojima sam patio i čeznuo izgleda da jesu.

Nikako to da urade svih ovih godina…

Ili sam ja možda najluđi što ih uopšte čekam?