Ona se divila:
bedrima, dojkama, kukovima…
Svim svojim sokovima,
ona se divila mojim stihovima,
a ja sam pio vinjak.
I jedino što je znala reći:
– Pa to je krasno.

I meni je sve bilo jasno.
I užasno. I strašno. I žao.

I sva bih blaga dao
da mi se vrate riječi
što sam joj reko,
ali bilo je već kasno.

Ona je ležala pored kamina,
i kao da se kaje,
rumena od vatre vina
plakala je.

I ne hoteći, griješila je
milujući jastuk,
misleći pritom da sam vuk
koji će skočiti,
a ja sam bio pozvan,
ako se ne varam,
u ovaj stan tek nešto popiti.

I sjedio sam potpuno miran.
Dosada je glodala tišinu.
Vatra se jarcala u kaminu…
A ona je pričala o svojoj mački,
i o ludnici u diskiću,
i o nekom crnom mladiću
koji ima kola i deset milijuna na knjižici…

I meni je sad stvarno
sve bilo jasno,
i rekao sam djevojčici:
– Pa to je krasno.
To je, zaista, krasno.

I otišao sam padajući
sa snijegom po ulici.

A to je, zaista, krasno!