Gabri je rodjen u malom, siromašnom selu na granici Etiopije i Eritreje. Bila je to tada jedna zemlja i njome je vladao car Haile Selassie. Otac, sveštenik Etiopske koptske pravoslavne crkve, dao je sinu prvencu ime Gabri.

Sa četrnaest godina Gabri i njegov drug Marhavi odlučili su da podju na istok da vide Crveno more i luku Massawu. Dečaci su danima pešačili. Danju ih je pržilo sunce a noću su drhturili u raznim kolibama ili pod vedrim nebom pod kojim su umorni ali srećni spavali. Kada su stigli u Asmaru  bili su iznenadjeni veličinom grada i njegovom lepotom. Razrogačenih očiju gledali su sve oko sebe. Grad je bio toliko drugačiji od njihovog malog sela, od nekoliko kuća, bunara i crkvice.

Asmaru su decenijama gradili i uredjivali talijanski kolonisti po ugledu na gradove u Italiji. Italijani su grad zvali Piccola Roma. Gabri i Marhavi su bili oduševljeni lepotom glavne ulice. Videli su široku i dugu aveniju, bez kraja, sa mnoštvom velikih i lepih prodavnica iznad kojih su njihova imena bila ispisana na nekoliko jezika, neke prodavnice su imale italijanska imena, sa crkvama, od kojih su se veličinom i lepotom isticale katolička katedrala i pravoslavna crkva, sa mnogobrojnim restoranima, kafeima i poslastičarnicama sa stolovima i stolicama kraj izloga,  sa lepom velikom zgradom na kojoj je pisalo Opera, kamenom popločanim trotoarima, kandelabrima, klupama za odmor, cvećem, lepo održavanim palmama, asfaltnim putem sa belim trakama, po kome su prolazili automobili, autobusi i kamioni.

Gabri je rekao svom prijatelju:

– Za mene je ovo lepše od mora. Ovo je raj na zemlji. Ja ne idem dalje. Ostajem ovde. U nekoj od ovih prodavnica sigurno ima posla za mene.

Marhavi je potvrdio da je grad lep, da nista lepše nisu videli, ali je mislio da oni ipak treba da nastave put dalje, do Crvenog mora. Da vide to zbog čega su prešli toliki put, da vide more o kome su godinama sanjarili i o kome će posle moći da pričaju. Možda je tamo još lepše, ko zna?! Ali Gabri ga nije slušao. Hodao je od izloga do izloga i gledao šta se u kojoj radnji prodaje, kakva je unutrašnjost i kako su obučeni trgovci, gazde i njihovi pomoćnici. Kada je ugledao veliku zelenu prodavnicu ženske galanterije, iznad koje je bio balkon sa metalnom ogradom i cvećem što se probijalo izmedju iskrivljenih šipki, kao i nekoliko prozora gornjeg sprata, rekao je:

– Ovde ću da pitam za posao.

Dečaci su ušli u prodavnicu i pošli ka čoveku u belom lanenom odelu što je stajao iza tezge.

– Selam alejkum – pozdravio je trgovac goste koji su sa radoznalošću i ushićenjem posmatrali žensku odeću i obuću na policama, ispod stakla na širokoj tezgi i na nekoliko drvenih lutaka. Dečaci su se pogledali.

– Alejkum selam – otpozdravio je Gabri. Marhavi je ćutao.

– Da li želite nešto da kupite svojim ženama, ako ste oženjeni? –  upitao je trgovac malo u šali, malo u zbilji.

Dečaci su se nasmejali.

– Ne, nismo oženjeni – odgovorio je Gabri. – Došli smo da pitamo za posao. Da li Vam treba pomoć u prodavnici?

– Da li obojica tražite posao? – upitao je trgovac koji je po godinama mogao biti star kao očevi dečaka.

– Ne, – odgovorio je Gabri – samo ja.

Dve nedelje kasnije, kada se Marhavi vratio iz Massawe gde je video more, njegovu veličinu, osetio njegov miris, okupao se u njemu, u plićaku, gde je video luku, velike i male brodove, osetio vrelinu vazduha kakvu ranije nikada nije osetio, i  kad je u zelenoj prodavnici potražio svog prijatelja – zatekao je mladog trgovca u belim pantalonama i beloj košulji.

– Ja se ne vraćam. Ovde mi je lepo. Gazda me voli. Sledeće godine se ženim njegovom ćerkom. Zove se Haniya i ima dvanaest godina – rekao je Gabri, ne upitavši prijatelja za Crveno more. Lice mu je sijalo od sreće:

– Lepa je.

– Ali oni su muslimani – sa čudjenjem je rekao Marhavi.

– … I ja sam. Promenio sam veru – rekao je Gabri i pokazao prijatelju primerak kurana koji je na poklon dobio od svog gazde. – Za mene počinje nov život, ovde. Biću bogat.

Desetak dana kasnije, u malom selu na granici Etiopije i Eritreje, Marhavi je sedeo sa sveštenikom na klupi ispred male pravoslavne crkve. Ispričao mu je sve o Gabriju.

Sveštenik je dugo ćutao. U levoj ruci je držao brojanicu a krst sa nje u desnoj. Gledao je prašnjavi put kojim je od malih nogu Gabri dolazio kod njega u hram, prvo sam a kasnije sa braćom, kojim su se zajedno vraćali kući. Gledao je nekoliko siromašnih kuća i goli brežuljak iza sela. Predvečernju tišinu kadkad bi narušilo njakanje nekog magarca, kratko mukanje krava ili lavež nesitih pasa. Mislio je: “Marhavi se vratio, Gabri nije. Marhavi nije promenio veru, moj sin jeste. Bože, šta sam zgrešio – da tako bude kažnjen? Pa on se rodio sa Hristom u duši… kako to da izgubi našu veru? Vera se ne gubi – vera se produbljuje, jača! A on, moj sin… Kako će sada sa dve vere, dva Boga? Sramota me pred Tobom Gospode, stid me pred ovom crkvom ispred koje sedim, stid me pred ovim ubogim selom, pred ženom i decom, pred ovim dečakom pored mene.”

Marhavi se naslonio na zid crkve. Osetio je toplinu hrapavag blata kojim je hram bio oblepljen. Sklopio je oči i opet jasno video ogromnu kamenu pravoslavnu crkvu u Asmari, sto puta veću od ove pred kojom je sedeo. Ćutao je, bilo mu je žao sveštenika, bilo mu je žao Gabrija, bilo mu je žao samog sebe.

Prisetio se kako su on i Gabri, kao dečaci, čuvali goveda na seoskom pašnjaku. Kako su se kupali goli u plitkom potoku. Kako su masturbirali, pa se takmičili, prvo ko će brže, a onda ko će dalje. Kako mu je jednog dana Gabri prišao otpozadi, a malo kasnije je to isto on uradio svom drugu. To su činili svakog dana. Gabri je pri tome glasno izgovarao imena devojčica iz njihove škole, svaki put drugo. Njišući se iza golog Gabrija, on je zamišljao njihovu učiteljicu, njene moćne okrugle guzove, dve dojke velike kao dva fudbala.

– Da, tako je to – posle duge ćutnje oglasio se Gabrijev otac. – Naše se devojke udaju za njihove mladiće, menjaju veru. Naši mladići se žene njihovim devojkama, menjaju veru, postaju muslimani. NJihove devojke se ne udaju za naše mladiće. NJihovi mladići ne menjaju veru… NJih će biti sve više i više. Dolazi njihovo vreme… Kaži mi, Marhavi, kako se Gabri sada zove?

– Mahmud.

– Mahmud?

– Da.

– … Mahmud je isto što i Muhamed… Mahmud će svog prvog sina da nazove Muhamed, a Muhamed svoga Mahmud. Onda će Mahmud svome prvencu da da ime Muhamed. I tako će ime njihovog proroka zauvek da ostane u familijama mojih praunuka, čukununuka…