Privukao me naslov, pitao sam se kakve veze imaju Egipat i Donji Vakuf i otkud Egipat u tom malom bosanskom gradiću?

Nakon tri prekrasna dana u Jajcu u gostima kod divnog bračnog para, Mirjane i Marija Jelice (obećao sam kratku priču), lagano vozim dolinom Vrbasa. Cesta zavojita, gust promet, a svako malo kamion ili autobus stvaraju kolone. Nemoguće ih je preticati, a i ne treba. Cesta je s lijeve strane omeđena gustom šumom koja stvara ugodan hlad, a s desne strane uskim i zelenim kanjonom modrog Vrbasa.

Minaret, vidljiv iz daljine, kazivao je da sam blizu Vakufa.

U centru je semafor, putokaz pokazuje ravno za Travnik i Sarajevo, a desno prema Bugojnu. Skrećući desno, krajičkom oka opazih natpis “Egipat…”. Ostatak nisam stigao pročitati. Nakon dvjesto metara shvatim: Egipat, Donji Vakuf, knjiga, Ana Đokić.

Ma, neću valjda propustiti priliku, mora da je to to. Nema slučajnosti, a da i ima, bila bi i statistički nevjerojatna.

Okrećem se, parkiram što je moguće bliže, nije baš bilo propisno, računam da auto ZG registracije neće nikoga iritirati ili zasmetati.

Ionako sam želio provjeriti je li to taj “Egipat…”.

Ulazim unutra, nekolicina ljudi sjede za stolovima, pričaju svoje muke ili radosti (prije će o mukama, jer u Bosni je malo radosti).

Mladić, uredan, izbrijan, u čistoj bijeloj košulji i crnim hlačama i prije mog “dobar dan” kaže: “Izvolite”.

“Dobar dan, je li gazda ovdje, trebao bih ga”.

Mladić zastane, gleda me, odmah sam shvatio njegovu nedoumicu.

“Ne brinite, nisam ni porezna, ni sanitarna, a ni financijska inspekcija”. Po mom naglasku, shvatio je da nisam iz Bosne.

“On i ja imamo nešto zajedničko” – izdahnem duboko. Obojici nam je laknulo.

Minutu, dvije kasnije izlazi gazda.

“Kaže Meho da nas dvojica imamo nešto zajedničko. Svoju familiju poznam, a i prijatelje”.

“Vidite gazda, vi imate, vlasnik ste “Egipta u Donjem Vakufu” a i ja sam vlasnik jednog.

“E, pa kako, ne razumijem, znači i vi imate…?”

Prekinem ga, pojasnim mu da je moj “Egipat…” samo jedna obična knjiga.

Ubrzo se sporazumjesmo. Kaže da je čuo da je u nekoj knjizi. Nisam baš bio siguran. I krene razgovor, jednostavan, ljudski, onako po bosanski, mehki.

Moli me da sjednem, da nešto pojedem, taman je ispekao roštilj, ima svega. A moram probati i njegov ajvar, sam ga peče i govori se da nema boljeg u tom dijelu Bosne.

Pristojno sam se zahvalio, obećao da ću doći drugi put kad budem imao više vremena.

“Ajde barem kafu, s puta si, umoran, pasat će ti…”.

Usput dovikne Mehi da nešto pripremi.

Popismo kafu, donese on poveću vrećicu, u foliju umotanih punjenih pljeskavica, ćevapa, luka, kruha i staklenku svog čuvenog ajvara.

Imali smo što jesti iduća tri dana.

Rastasmo se kao prijatelji, obećao sam ponovo doći. Ovaj put s knjigom.

Nakon petstotinjak metara zaustavlja me policija. Malo mi neobično, prekršaj nisam učinio. Nije me valjda netko prijavio zbog krivog parkiranja. Policajac vraća dokumente, kaže da je sve u redu, tek rutinska kontrola.

“Alaj fino mirišu ćevapi” – kaže on. Miris se širi kroz otvoreni prozor. Ispričao sam mu o knjizi, “Egiptu”…

Izgleda da sam bio uvjerljiv.

“Svaka Vam čast, zbog jedne knjige, Vi do Vakufa. Jes’ šta jes’, znam ja gazdu Zaima. Ima da mu ispričam da sam i ja otkrio tajnu “Egipta…”. A ko će, ak ne ja. Ipak sam ja policajac. Čut će Zaim mene, ništa on nereče da je u knjizi, krije on, al sve ja doznam”.

Poželi mi sretan put, nikad nije bio u Parku prirode “Blidinje”.

Neka se dobro odmorim, zaslužio sam, jer “vidi se na meni da volim Bosnu.”