Praznici. Ostaneš sam. Ne uključuješ televizor. Ni muziku. Ništa.

Tišina.

“Bojiš se tišine?”, pita.

Ćutim. Ne odgovaram mu na poruke. Hoću da sebi pokažem da mogu da se izdržim.

“Bojiš se tišine?”, stiže opet poruka.

Otišao je za praznik negde sam. Tako smo se dogovorili. I laknulo mi je kad je otišao. Što? Ne znam. Pokušavam da objasnim sebi to osećanje.

“Bojiš se tišine”, ovoga puta bez znaka pitanja.

Ćutim.

Bojim se.

Ne bojim se.

Treba mi ćutanje. To jedino znam. Tačno i nepogrešivo znam da mi treba. Tako govorim najglasnije. Istinu. Pravdu. Slobodu. Snagu.

………………………..

(Manitu, ljubavi moja)