“Ljudima je stalo do teških uspomena, do svih njihovih nesreća i ne možeš ih odatle izvući. To im hrani dušu. Svete se za nepravdu sadašnjice, lepeći govnima budućnost u dubini srca. U dnu srca su pravedni i kukavice. Takva im je priroda.”

Podsetiće nas Luj-Ferdinand Selin na Remarka, u određenim momentima na Gistava Flobera, te, najzad, na Čarlsa Bukovskog, iako je, ovaj potonji, učio od Selina, i njegovim stvaralačkim umećem, a naročito ovim romanom, bio očaran. Za Selina su govorili da je mizantrop, sklon mizoginiji, problematična ličnost, neradnik i propalica. Ali, kažem Vam, ovakav čovek ništa od toga nije mogao biti, već samo veliki mudrac, prorok, iskonski analitičar ljudske prirode.

“Čovek ne zna šta će sa svojim srcem, zato ga rado daje.”

Pripoveda, Selin, veoma jednostavno, neuobičajeno i vrtoglavo. Ne izostaje poređenje sa Kortasarom, pri čemu je, kod oba autora, prisutna potreba da se iskaže zapažanje, zatim misao, i na kraju kritika, kakva god ona bila. Upućuje nas, taj nesvakidašnji autor imena Luj-Ferdinand, na ono šta običnim posmatračima izmiče. Skloni preuveličavanju, te subjektivnom osećaju sveta, uz pretenzije da čovek može, i mora biti, oblikovan onako kako je pravilno, obični posmatrači čine grešku stvarajući idole i autoritete na koje se oslanjaju godinama i kojima, neporecivo sasvim, veruju. A šta kada se krene suprotnim putevima, kada se jasno izraženim zapažanjem, a do koga se došlo, dobrano, i ličnim dugogodišnjim iskustvom, ospori sve ono utvrđeno kao poželjno i očekivano? Tada, baš tada, i zaista tada, na scenu stupa Selin otkrivajući nam crna lica noći: umorna, izmoždena i zla.

“Da li je iko ikad sišao u pakao da bi nekoga zamenio? Nikad. Svi gledaju kako drugi silaze u pakao. To je sve.”

Ovaj roman ima primesa antiratnog romana, ljubavnog, iluzornog, satiričnog. Likovi se ne ulepšavaju već se predstavljaju onakvima kakvi zaista jesu. Selin nije zaštitnički nastrojen prema njima, pa čak ni prema sebi, a uzimajući u obzir i samu činjenicu da je reč i o autobiografskom romamu, te najboljem delu ovog autora, a šta potvrđuje književna kritika. Dakle, ogoliti ličnost, ostaviti je na cedilu, ne dati joj šansu da se primakne savršenom i iluzornom. Najzad, ne dozvoliti joj da se iznad blata i ništavila izdigne, jer to je nemoguće. Ubiti je, konačno. Osloboditi je nacionalnog, religijskog i ideološkog. Nanovo, potpuno je ogoliti i prepustiti je da jeca, u onim nesvakidašnjim dubinama noći u kojima smo nikada bliži jedni drugima, i jedino kroz noć putujemo dugo do mogućeg izbavljenja sopstvenih ličnosti, te sveta u kom smo se, hteli to ili ne, zatekli.

“Dođe čas kad je čovek potpuno sam, kad je stigao do kraja svega što može da mu se desi. Tu je kraj sveta. I sama tuga, njegova tuga, više ničemu ne odgovara, i treba se vratiti unazad, među ljude, bilo koje ljude. Čovek u takvim časovima ne bira, jer čak i da bi plakao, mora da se vrati tamo gde sve ponovo počinje, treba se vratiti ljudima.”

U noćima Selin nas podseća na prošlo. Poput senke na zidu ono se uzdiže. Velika tamna senka koja želi da nas vrati nazad, da nas proždre. Upravo iz tih razloga bežimo u noć, divimo se usamljenosti, praznini i noći na slikama Edvarda Hopera. Želeli bismo da naslikamo samo našu noć sa ljudima na crnom nebu, posutih poput zvezda koje nikada ne padnu u žitišta. Nikada ih ne možemo dohvatiti, naše ruke nisu dovoljno vešte da bi napravile tako dugačke merdevine. Osuđeni na sećanja, jer, dok živimo, jedino njih i posedujemo, pokušavamo da se dodvorimo životu, da nas zavoli, pustimo da nas iznenadi. Selin otpočinje sećanjima na rat, na samu mladost sputanu istim, onda bekstvo od istog, bolnice i sanatorijumi, raznolikost ljudskih iskustava, putovanje, najpre u Afriku, zatim u obećanu zemlju, povratak u Pariz, želja da se opstane kao doktor u jednom malom gradiću, upoznavanje porodice Anruj, druženje sa Robinsonom, tragična završnica jednog života, opet u noći, dovoljno dugoj da zapamtimo svaki detalj.

“… Jer ljudima uvek treba malo vremena da vas upoznaju, da se uhodaju i pronađu kako da vam naškode. Dokle god traže pukotinu kroz koju će vas najlakše pogoditi, još imate malo mira, ali čim vam nađu slabu tačku, onda vam je sve isto, ma gde bili. U stvari, ono kratko vreme dok ste još nepoznati u novom mestu najprijatnije je. Posle opet počinje ista gadna zloba. Važno je ne čekati mnogo i ne dopustiti da drugari proniknu vaše slabosti. Stenice treba zgnječiti pre no što se zavuku u pukotinu. Zar ne?”

Iznenađuje sam jezik ovog autora. Jezik ulice i jezik noći, upotpunjen sentimentalnim, čitaoca zaskače na svakoj stranici. Reč je o maloj, istančanoj i realnoj, filozofiji koja je utkana u ovu knjigu. Bez zadrške, Selin, sasvim eksplicitno, iznosi svoje stavove o određenim ljudskim ponašanjima, poneka izlaže ruglu kroz sarkazam i ironiju, ali uvek istinito govori o ljudskoj prirodi ne dopuštajući joj, sasvim, da se ispolji kao potpuno dobra, ili kao potpuno loša. U granicama normalnog, realnog i dobro viđenog, Selin čitaocu nudi jasnu kritiku društva i zbivanja u njemu, te nas iznenađuje otvorenošću, ponegde nas i rastužuje sentimentalnim tonom, ali nas nikada ne ostavlja u nedoumicama.

“Prosto naprosto živeti – kakva ludnica! Život je kao razred gde je Dosada redar, sve je vreme tu i vreba vas, treba se truditi da po svaku cenu izgledaš silno zaposlen, i to na nekom vrlo zanimljivom poslu, inače ti pojedu mozak. Dan koji bi bio prosto trajanje 24 časa nedopustiv je. Dan treba da bude dugo i skoro neizdržljivo uživanje, povazdanje parenje, milom ili silom.”

Čitanjem Selina čitalac će, u značajnoj i neprocenjivoj meri, obogatiti svoje čitalačko iskustvo. Selin se jedino može voleti i čitati sa olovkom u ruci. U noći ćemo biti nikada bliži sudbini njegovih likova, poželećemo da izađemo u noć, uđemo u neki taksi, odvezemo se do grada i besciljno lutamo ulicama. Pridružili bi nam se neki prosjaci, drugi bi spavali na klupama, pod vedrim naznakama noći. Opili bismo se, zahvalili se životu i smrti istovremeno, zagrlili bismo noć i dugo plakali: nad lepotom izraza, nad knjigom utešiteljkom, nad biblijom opstanka i bunta. Najzad, zatvorili bismo knjigu. Znali bismo da nas je baš ona, ova knjiga, izmenila: uzdrmala, izludela, raspečatila svaki pečat društva koji godinama na sebi nosimo. Bilo gde izašli bismo u noć, raširili ruke i zagrlili je. Tu noć koja nas opseda a kojoj, kako vreme odmiče, sve manje pripadamo, sve manje joj se prepuštamo. A lek je jedino u njoj, i njen je zagrljaj utešiteljski, mek i prostran, poput života koji se, na nekoj planini, proživi baš punim plućima.

“… Ali ljudi su ko zna gde! Nismo bili dovoljno obrazovani da bismo mogli da ih razumemo… Sad bismo rado da saznamo da nisu otada slučajno promenili mišljenje… Ali, prekasno… Svršeno je!… Niko više o njima ništa ne zna. Treba nastaviti put sasvim sam, kroz noć. Izgubili smo svoje prave saputnike. A nismo im postavili pravo pitanje, ono istinito, za vremena. Dok smo bili kraj njih nismo znali. Izgubljen čovek. Prvo i prvo, čovek je uvek u zakašnjenju. Ali sve su to kajanja od kojih se čorba ne pravi.”

“Samo kad se jednom nađete među ludacima, prijatelji moji, obećavam vam da odatle nećete izaći.”

*Prevela s francuskog Ivanka Pavlović