“Stražariti nad svojim mislima i osećanjima zadatak je nad zadacima. Slike se roje. Hoće u reči. A one su sve. A one su ništa ako ne dobiju smisao koji nudiš u mislima onoga ko čita. Ništa su ako nisu strela koja ne gadja u centar. U srce kruga. Reč treba da bude teška da bi predmetom bila. Reč treba da bude laka da bi mnogima u snu zaspala. Treba da bude mlada iako je toliko puta rečena”, rekao je Manitu i sazdao me za još jedan dan pesnikom.

“Reči smeju ono što niko ne sme. Da uzbude, začude, polude, zamisle. Ma šta rekla, nabrojati se ne da..Da su sve što čovek može da proživi. Da ostanu da žive. Svet da budemo”, pomislaila sam dok je pesma tekla iz mene kao majčino mleko. I bi još jedan dan kao prvi. Kao i svaki što je kao prvi kad se nanovimo ljubeći se rečima od pamuka i kamena. Od psovki i prihvatanja. Tačaka i zapeta, znakova na margini po kojoj hodamo kao po tankom ledu.

I prihvatismo se zadatka. Objasniti sva čeda naših reči rečima. Ovoga puta naše su sve pojavnosti i svi osećaji i sva tela od zanosa koja se guraju u reči.

Biće dobro ako nas ne ubiju. A i ako se to desi, bar smo od ljubavi stradali.

Nalepo.