Umro je Goran Bare, jedan od mojih najomiljenijih ljudi na svetu. Nikad ga nisam upoznala, iako je poznavao puno mojih poznanika i prijatelja. Ali poznanstvo nema veze s tim, niti sam ikad imala poriv da bilo koga upoznajem, niti mi je taj poriv jasan. Dovoljno mi je bilo da znam da Bare postoji, takav kakav jeste i već mi je od toga toplo oko srca. On je imao onaj kvalitet koji najviše cenim kod ljudi: nije mu bilo najbitnije da preživi. U tome sam ga osećala kao svog brata. Moja braća su svi oni sjebani, iskreni, ranjivi, kurčeviti, svi autodestruktivni sanjari, narkomani i alkoholičari, svi uličari, buntovnici, otpadnici, svi koji imaju dušu kao svemir i nije ih briga da li srljaju u propast kad osete da ih ta duša vodi. Retki su takvi. To su najveće face, ljudine. To je Bare. Ne mislim da su autentični oni koji do kraja sprovode individuaciju, rade na sebi i razvijaju svoje talente. Autentični su oni koji sve sjebu jer im nije stalo ni do kakvih afirmacija. Goran Bare je bio retko nevino mesto u ovom izveštačenom svetu i jako mi fali. Od kad sam juče čula da je umro, svaki put kad se toga setim zasuze mi oči i počnem da pevam „Budi moja voda, ja sam sada vatra“ jer sam očito prehlađena po mozgu, zaboravim da je to Laufer. Neka mi Urban ne zameri, živ bio sto godina. A Bare, konačno si među anđelima, tebe ljudi ne zaslužuju.