Gledam sinoć kada je Vučić proglasio poraz, koji je, naravno, predstavio pobedom, i počeli su da slave, kao na vašaru…
Ali taj osećaj, dok sam ih gledao, i misao – ovi su nas 15 godina vodili.
Nije mi bilo žao njih, nego nas.
Razumem da te vode bolji, pametniji, ali ova grupa dunstera, ostao sam u čudu i neverici, koliko su nas samo maltretirali.
Sve mi je to ličilo na Titanik koji tone, a oni se vesele, nespremni da priznaju mnogo šta, da se zamisle.
Njihovi glasači moraju da ostanu u iluziji da su bili na pravom putu.
Dalje, nebrojano puta sam rekao da Đilas samo obesmišljava opoziciju, neće ga narod, ne voli ga narod, i čim se više opozicija nije okupljala oko njega, to je i dokazano na izborima.
Naravno, rekli su da je cilj njihove politike da se skine Aleksandar Vučić, a zapravo, skinut je i on sa trona.
Da su podržali studentsku listu, ne bi doživeli ovu sramotu, da Bogoljub Karić ima skoro duplo više glasova od njih.
Sve je prisvajao, 1 od 5 miliona, Srbiju protiv nasilja, a toliko je tu bilo kvalitetnijih ljudi, koje je samo rasterivao, koji su sada došli do izražaja.
Jedna od najvećih pobeda je što smo se konačno oslobodili Ivice Dačića, koji je od svih najduže bio na vlasti, toliko puta je zaveo i prevario ljude da mu je to jedino Vučić ravan.
Dalje, šetam sinoć Beogradom i gledam radost naroda, bukvalno kao da je Srbija osvojila svetsko prvenstvo u fudbalu, pa puta sto.
Odakle tolika sreća, upravo iz nesreće koje su ljudi doživljavali.
Slušam nesretnog Vučićevića kako do pola deset proglašava pobedu, ponižava Dejana Bodirogu i ostale, objavljuje na desetine sela i prigradskih naselja gde je Vučić pobedio.
I onda, blamaža, uživo u programu.
Gde i dalje ne može da prihvati poraz, nego, kao svaki iskompleksirani klipan, nesvestan sebe, predstavlja to pobedom, Srbija mora da pobedi, Srbija će da pobedi.
Umislio je da je on Srbija i da nema drugog puta.
Mnogi koji su se okoristili oko crkve, kada god im pomeneš kriminal režima, kažu – svaka vlast je od Boga.
Videćemo kako će sada, vrlo brzo, tog Boga videti u studentskoj listi.
Gledam sinoć one nesretnike sa RTS-a i gomile fraza i floskula koje su izgovorili.
Godinama unazad su ‚‚zabijali nož‚‚ u leđa ljudima.
Ne zaboravite kada je novinarka RTS-a, prošle godine, nazvala studente ruljom, Bojana Mlađenović, pred Vučićem, da bi mu se dodvorila.
RTS, iako svi plaćamo, bukvalno, bio je SNS megafon.
Da ne pričamo o Željku Mitroviću, koji je veću štetu Srbiji naneo od Nato pakta 1999. Ono što je on radio, svojim programom, rijalitijima, ponižavanjem ljudi, u rangu je zločina.
To posebno ne sme da se zaboravi, do koje mere je išlo gaženje ljudi iz godine u godinu.
Pink je jedan od najvećih kancera našeg društva.
Drugi su kockarnice na svakom koraku, koje su godinama “legalno” pljačkale, bombardujući nas svojom propagandom sa svih strana, potpuno poništavajući sve drugo.
Gradovi su nam postali njihovo leglo, a zatvaralo se sve što ima veze sa kulturom i umetnošću.
Svaka čast studentima.
Svaka čast studentskoj listi.
I svim ljudima koji su dali podršku.
Vučić je uradio samo jednu dobru stvar, sve nas je ujedinio, savršeno se videlo gde je ko.
Ko šta je govorio, ko je ćutao.
Mnogi su bili heroji poslednjih deceniju i više.
Koji nijedne sekunde nisu potpali pod njegov uticaj.
Znajući sa kakvim zlom imaju posla.
Sada da stvaramo jedno humanije društvo i da nam se nikada više ne ponovi ovako nešto.
Da nam život liči na mučionicu.
Nego da menjamo i svest, i kulturu.
Gde ćemo, kao sinoć, biti ponosni jedni na druge.
Nada je vraćena, sada ona treba da se održi i podigne na viši nivo.
Srbija je konačno naša, stvarajmo lepšu, humaniju i bolju.
Najvažnije je da smo je oteli od mafije, teškom mukom.
Da nakon ko zna koliko godina, nakon što sam se probudio, a da mi Vučić nije predsednik ili premijer.
Nestvarno lep osećaj, do pre neki dan nezamisliv.
Nakon onoga što smo doživeli juče, ništa nije nemoguće.