Piše: Nemanja Rotar

Jednom davno književnik Miloš Crnjanski javio se iz Pančeva Ivi Andriću koji je tada obavljao diplomatske poslove u Bukureštu: „Ja ću svakako do 1. jula biti u Pančevu. Igram fudbal. Moja četa vodi u prvenstvenim utakmicama za Beogradsku župu. Osim toga đaci padaju na maturi. Vrlo zlo misle o Đuri Jakšiću i Branku. To je sve. Na jesen ću, izgleda, biti premešten u Beograd. Dajem vam reč da ako ostanem samo godinu-dve u Pančevu neću više napisati nikakve Sumatre“.
Crnjanskog je spopao očaj. Napisao je samo jednu rečenicu i stao: „Jesen i život bez smisla“. Osetio je da mora hitno nekuda da otputuje. Na brzinu se obukao i izašao iz kuće. Odvratna zapara slegla se po pančevačkim ulicama. Vazduh je postao toliko gust da su se mirisi, prokuljali iz stanova, iz dućana, birtija i narodnih kuhinja, pretvorili u mlazeve pare koji ne mogu da se raziđu. Crnjanski se kretao usporeno, ali i pored toga, oblio ga je neugodan znoj. Vid mu se pomutio, pritisak se spustio na grudi, damari su mu se čuli u glavi, postao je grozničav i nervozan.
Po ko zna koji put pokazalo se da mu je ovaj grad, pri ovakvom vremenu, do krajnosti škodljiv. Setio se jedne male banje u unutrašnjosti koju su mu preporučivale kolege nastavnici. Što ne bi odmah krenuo tamo? I to bez oklevanja. Potom se predomislio. Potrebno mu je sunce, toplota, suv pustinjski vazduh i more, plavetnilo koje se gubi u nedogled. Ovde se osipa sva njegova spisateljska snaga. Oseća se sputan, kao da vuče negve na nogama. Sve misli koje pokušava da iznedri iz sebe pomoću spisateljske uobrazilje, sav imaginarni potencijal u dodiru sa stvarnošću vene, propada i iščezava.
Jedan zaneseni Rus je napisao: „Na svetu nema ništa draže od misli. Ona je početak i kraj čitavog bitisanja, uzrok i posledica, pokretačka snaga i krajnji cilj. Ko me može nagnati da je se odrečem? Ljudi su samo onoliko divni, koliko im je dato te snage sveta. Ako je svet još obavijen tamom, to je samo zato što ga misao nije obasjala; ako među ljudima ima više podlaca, to je samo zato što ih misao još nije oslobodila bezumlja“.
Šta ako su mu ponestale ideje? Možda ne toliko ideje koliko književni Eros. Dobro je znao iz iskustva da je umetnost neprekidna borba, heraklitovski rat koji iznurava i za koji danas retko ko ima snage i volje. Život ispunjen samosavlađivanjem i borbom, život opor, postojan i uzdržljiv, za koji su bili spremni samo najhrabriji muževi. Setio se Mikelanđela i njegovog mukotrpnog rada u kamenolomima, vlažnim i mračnim grobnicama, kako se gorostas borio sa kamenom i kostoboljom i kako mu je svaki pokret tela bio praćen bolom. Čega li se sve lišio renesansni genije kako bi ostavio za sobom umetničke tvorevine neprocenjive vrednosti. Dakle, nije bio sam u svemu. Mnogi vojnici i vernici ove najzatucanije religeje na svetu, kako je umetnost nazvao jedan pametan čovek, pre njega poneli su hrabro jaram stvaralaštva na svojim leđima. Učinilo mu se da je posao umetnika posao antičkog boga Atlasa koji je svojim leđima podupirao nebeski svod. Bio je nosač zemljine kugle.
Stigao je na trg ispred Minoritskog samostana. Sa desne strane nalazila se zgrada gimnazije u kojoj je držao nastavu fiskulture. Preskakao je kozlić sa učenicima, a potom im tumačio slavna dela svetske književnosti. Morao je što pre da ode odavde. Osetio je kako ga nešto goni iznutra, neki potmuli nagon za bekstvom u nepoznato. Svakodnevna monotonija dolaska i odlaska na posao, susreti sa istim ljudima, sa njihovim već napamet naučenim životnim pričama, neprekidni sudari sa ljudskom banalnošću, činili su da u njemu ozbiljno naraste nespokoj.
U mladosti banalnost čoveku izgleda smešna, ništavna, ali ona ga predano, iz potiha, neprestano napada, truje i mlitavi. S godinama imunitet opada i prvobitni smeh zamenjuje cinizam, a potom mračni sarkazam. Čovek mora da ima jedno mesto u duši koje će mu poslužiti kao sigurno pribežište. To je skrovište od svih bura. Kada se napolju sve uskovitla, kada oluje zaprete da razruše sve brane i ustave, onda nastupa povlačenje u senku. Jedra se spuštaju, motori isključuju, namačinju tamne zavese i zatvaraju okna.
Koliko juče napisao je Andriću: “Učinio sam kako ste mi preporučili ali ništa se bitnije nije promenilo. Vazda se ponavljaju isti dani. Odlazim u posete kod poznanika kod kojih mi se ne ide, susrećem ljude koji mi nisu potrebni i koji me, znam to vrlo dobro, ne vole niti sam im potreban. Skidam šešir glupanima koji u tom mojem nastupu otmenosti nalaze materijal za zlonamerne komentare i izrugivanja. Hodam po gradu po kojem hodati ne bi trebalo jer je skučen, maglovit, i blatnjav. Opštim sa bližnjima koji mi to nisu, iz najosnovnije pristojnosti. A šta bih sa njima mogao imati zajedničkog, osim činjenice da smo ljudi, a ne životinje i da me sama pomisao na njih vuče da sednem za sto i ispisujem njihove karaktere od jutra do mraka. Oni su nepodnošljivi. Naravno, to još nisam javno saopštio i trudim se da oni to ne primete. Ophodim se sa njima tobože prijateljski i činim što i oni, premda znam da to ne treba činiti i celo moje prisustvo ovde, u ovom gradu, među tim ljudima jeste obična prevara. Dušu mi razdiru protivrečnosti, osećam kako se vazda gušim. Ipak, svestan sam činjenice da u ovom okruženju bez mimikrije nema opstanka.
Ja prijatelja u nekoj klasičnoj, romanesknoj i romantičnoj formi nemam. Postaću neurotičan, ako još budem morao da se susrećem sa ovim ljudima. Opisujem svoja mentalna stanja dosta primitivno, ali vam je, valjda, jasno šta hoću da kažem: da stvarno suštinsko postavljanje životnog smisla nastupa u trenucima kada čovekovu dušu počne da pritiska pitanje: Šta dalje?
Sve je ovde nalik nekakvom građanskom skupu, a, zapravo, ničega nema. Ti ljudi su inficirani strahom, ne usuđuju se da razlučuju ništa samostalno. Ja sam, opet, sve više zatvoren u sopstvenoj misli. Više nisam siguran da u ovom gradu išta znači biti neposredan, pogotovo ako posrednost ostvaruje zapažene rezultate. Sve same Gargantue i Nezajazi koje usput vole da čeprkaju po životu sugrađana, pogotovo onih slavnih i hvale vrednih, tražeći pri tom ono što je neobično, izuzetno, ružno, teško ili zamršeno, ono što je niže i slabije u čoveku ne bi li se podsmehnuli na njegov račun ili ga licemerno požalili, odnosno barem na trenutak prikazali kao sebi ravnog. Za onoliko koliko traje taj trenutak, oni imaju osećanje da su porasli i čim taj trenutak iščezne, oni padaju na ono što su, i ostaju onakvi kakvi su. Zato im je neutoljiva potreba da vazda traže takve teme, da nepoštedno prevrću sve živo i mrtvo, da uveličavaju i izmišljaju čak, kako bi našli ma i trenutnu kompenzaciju za sve ono čega u sebi nemaju ili što je zlo i nisko u njima.
Dosta sa ovim jadikovanjima. Ja sam od onih ljudi koji dockan bivaju pametni i nikad potpuno. Međutim, jedna misao mi se iskristalisala u glavi. Dugo i relativno srećno živeti, nemoguće je bez određene doze banalnosti u ljudskom karakteru, navikama i govoru. Banalnost je vezivno sredstvo kojim se održavaju društvene grupe na okupu. Samo, doziranje te banalnosti treba da bude uravnoteženo. Ukoliko je doza trivijalnog mala nema ni mirna života, ni porodice, ni srećnog čoveka. Ukoliko je, međutim, doza gluposti prevelika, uništava se život koji ona treba da osigura.
Vučem se ulicama ovoga grada, hodam pokraj zidova i ispod oluka iz kojih kaplje voda, provodim svoju varošku geometriju iz dana u dan, posve svestan tog euklidovog rasula koje u meni ovo špartanje čini. Bio bih vam zahvalan kada bi ste mi rastumačili i razjasnili neke stvari. I znajte, za kraj, da ja više nisam ono što sam bio niti ono što o meni drugi misle da jesam. I zato ću se muvati sa ovim ljudima kojih uglavnom nema, koji ne postoje, koji su nigde“.
Posmatrao je kip anđela ispred ulaza u crkvu i setio se Sokrata koji je podučavao Fedra o čežnji i vrlini i tome kako se osećajan čovek zastraši od siline umetničkog dela, odnosno kako se duša tog posmatrača zapravo priseća ideje večne i nepromenjljive lepote i kako namah ustukne pred tim božanstvom, za razliku od neprosvećenog i rđavog čoveka koji nikada ne uspeva da zamisli ništa dobro ni lepo niti može da ukaže poštovanje bilo kome ili čemu što ga nadilazi po savršenstvu. A šta bi s nama bilo kada bi nam se ostali svet božanskih pojava, kada bi nam se razum, vrlina i istina ukazivali kao čulne pojave? Ne bismo li možda sagoreli od siline osećaja?
Shvatio je da sreća jednog književnika potiče od sposobnosti da misao pretvori u osećaje i obratno, da osećanje u potpunosti pretopi u misao. Odjednom je poželeo da piše. Pogledao je u časovnik i krenuo ka kući. Išao je obilaznim ulicama, ali sve sigurnijim korakom. Za njim su osajale kuće iza čijih se zidova odvijao ustaljeni život. Niko nije mario za nemire jednog umetnika. A šta je to umetnik i kakav je to dar koji neko poseduje i na osnovu koga se izdvaja iz svakodnevne kolotečine? Ni pred jednim drugim pitanjem se nije pokazala lenjost čovečijeg uma kao pred ovim. Za dobre i osećajne ljude, umetnost je izvor uzvišenog poimanja sveta. A nije li možda ta sposobnost za nesvakidašnjim posmatranjem upravo usud? Večito posmatranje zla koje se krije u biti sveta oko nas.
Čim je ušao u svoj iznajmljeni sobičak svukao je stvari i legao u krevet. Odustao je od pisanja. Ipak nije uspeo da sakupi dovoljno podsticajnih utisaka. Naslonio je glavu na šake i posmatrao tavanicu. Senke su lelujale po zidovima. Oko njega je bilo tiho i tamno. Ali od dole, iz samog centar grada, prigušeno i nihajući, dopirao je do njega slatki, trivijalni takt pulsirajućeg života. Ipak, nije otišao.