.

ima dana kada padnem na jedne lokne svijene

u muziku dorsa i dženiske

padnem na ispračaj do prečice preko pruge

granice moje nevinosti i detinje naivnosti

ima dana kad umrem zbog jedne sladunjave pesme

pune grešaka obmana i sitnih slatkih laži o večnoj ljubavi

ima dana kad gledam sve devojke zaljubljene u tebe

koje mi pucaju u ledja opsedajući tvoju lahorastu prirodu

ima dana kad me uhvatiš za ruku i kažeš

eto udade se ti i ja ne stigoh ni da te pitam ono najvažnije

jesi li me stvarno istinski uvila u dušu zanavek

ili si se samo šalila i bezazleno smejala mojim glupostima

koje sam radi tebe izmišljao da izmamim tu tvoju

urodjenu radost kojom me tešiš kad upadnem u bezdan

bilo je dana kad me uhvatiš ispod komšijinog plasta svetla

i oko pasa vtriš pod zvezdama naša radovanja telu

i kažeš

mila ja sam besmrtan

kad god hoćeš sa mnom da ostariš tu sam

ima dana kad te mrzim što se ne voliš dovoljno

i napišem ti pesmu osvetnicu sastavljenu od skrivanja

onoga što je istina

da si bio putokaz koji svetli skoro pola mog života

pijani putokaz koji se klati na vetru mladosti

nema više pruge

umesto nje su tu dugo stajali okupatorski kolutovi žice

nema više sena jer je varoš postala mali grad za mozgove

nema više pitanja i prećutanih odgovora

nema ni tvoje ruke da uperi prstom u zvezde i kaže

vidiš onu kašiku na nebu

njome ću da te prenesem do moje kuće da do kraja života

ručamo doručkujemo ručamo i večeramo tvoju poeziju

kad nam ponestane snage da se volimo kao odrasli

i budemo samo deca

nema više ništa od svega što je naša sloboda

a ipak nekako ima tek sada kad te nema

nema smrti nema

ona je samo jedan deo života kad odlazimo

a za sobom sebe ostavljamo