Isti takav mladić sedi i u Firenci, Parizu, Njujorku, Moskvi.
A i ista takva devojka, sa istim takvim mislima leži oslonjena na zidu koji ih deli…

Slično je i u Beogradu…
Novom Sadu…
Zagrebu…

Slično je bilo pre sto godina…
Slićno će biti i za sto…

Toliko dešavanja u jednom danu, premijera, predstava, susreta.
A oni sede sami, zagledani u četiri zida, i ćute.

Koliko je onih koji sanjaju sve te gradove,
A njihovi koraci ih nikada neće videti?

Koliko je onih, nepoznatih, koji bi da ih usreće,
Dolete do njih iste sekunde, samo da mogu?

Koliko je sreće na ovom svetu,
Samo je nepravilno raspoređena, i na pogrešnim mestima?

Ili sa pogrešnim ljudima?

Sve se razlikuje, sve.
Svaki grad, svaka ulica, svaki prozor sa koga se gleda,
Izgleda je samo samoća u četiri zida svuda ista.

Nevažno gde živiš.
Nevažno sa kim živiš.
Tamnica ljudske duše je tamnica ljudske duše.
I gotovo.