– Da.

– Prošli tjedan sam bio tamo i kupio kruh, a uzeo sam i mlijeko. Imaju onaj frižider vitrinu, sa staklom. I kaj? Povučem vrata ustranu, a u onoj vodilici sto crknutih žohara. Zamisli!

– Daaaj…

– Da. I ja to velim onoj maloj što prodaje kruh. Ona prvo ne vjeruje pa obiđe pult i dođe. Veli: “Joj sused dobro da ste mi to rekli!”

Moja draga gadljivo frče nosom.

– Užas!

– Da. I onda dođem dan – dva kasnije, kupim kruh i pogledam jesu očistili one žohare. I nisu.

– Pa prijavi to.

– Kome?

– Inspektoru nekom, kajaznam…

Odem na Internet i nađem broj sanitarnog inspektora. Taman da ću zvati, zvoni mi mobitel. Zove frend: „Bok, kak si, ja dobro, kak ti?“, i tako dalje pa me pita da kaj delam. Ja mu ispričam sve, a on veli:

– Stari, ne moraš se trudit. Samo budeš stavio u džep inspektoru dva-tri soma eura. Ti budeš ga nazval, objasnil o čemu se radi, on će ti se zahvaliti, nazvat gazdu, ispričat mu što si ti njemu ispričao, a ovaj će mu spremiti kovertu. Tak ti to ide kod nas. Pusti…

– Kak znaš da je to tak?

– Pa od šogora bratić je inspektor, lik gradi kuću na Viru. Na kat. Kužiš?

Još smo malo pričali pa završili. Uđe ženica u boravak:

– Jesi zvao inspektora? Kaj veli?

– Veli da će odmah do pekare.

– Evo vidiš, a vele da kod nas institucije ne rade svoje. Samo se treba malo potruditi. Znaš kaj? Ne budemo više tamo kupovali kruh, idemo do onog drugog Šipca, kod placa. Je dalje, ali je sigurno uredniji.

Zadovoljna ode, a i ja sam bio zadovoljan. Frend mi je uštedio vrijeme, a ja ženine živce. Što ću je, jadnu, zamarati glupostima, bolje da ništa ne zna. Da se ne sekira. A da je ona pekara kod placa bolja? Svašta. Higijena i kruh su isti samo se bijeli ne zove „bakin“ nego „seljački“, ispod peke.