Piše: Biljana KosmoginaARTEQ

Ovaj rad se može razumeti kao svojevrstan „umetnički pamflet“. Napisan je kao performativni esej po uzoru na izlaganje na konferenciji koje je većim delom bilo performersko, što je područje umetnosti kojim se bavim. Osim sopstvenog iskustva, za kreiranje teksta sam koristila intervjue i tekstove objavljene na internetu. U uvodnom delu su navedeni suštinski problemi aktivizma: raslojavanje, konflikti, takmičarski duh i ostale pojave koje dovode do sagorevanja. Pošto je fokus rada na feminističkim praksama na području Balkana, predstavila sam novije ženske prakse kao što je ekofeministički aktivizam, koji podrazumeva život u skladu sa prirodom i visok stepen ekološke svesti. U zasebnom odeljku sam razmatrala veganstvo kao sastavni deo feminističkog pokreta, uz izvesnu kritiku njegovog radikalnog pristupa. Pošto sebe smatram queer feministkinjom, jedan deo teksta sam posvetila feminističkim i queer festivalima u regionu, a pojedine sam izdvojila jer su doprineli mom ličnom feminističkom sazrevanju i dobrim delom me oblikovali kao feministkinju i umetnicu. U tekstu takođe razmatram feminizme u praksama izvođačkih umetnosti i aktivizmu, jer su društveno angažovana umetnost i feminizam neodvojivi. Poslednji deo teksta napisan je iz vrlo lične, emotivne i egzistencijalne perspektive, a odnosi se na problematiku iz uvodnog dela teksta i na sopstvene nedoumice u vezi sa tim.

Uvod – kriza aktivizma

Uloga feminističke aktivistkinje podrazumeva aktivno učešće u društveno-političkoj sferi. Osnivačice smo, članice ili simpatizerke bar dve do deset nevladinih organizacija, godinama smo prisutne na levičarskim, liberalno-anarhističkim i LGBTIQ događajima, apliciramo na istim konkursima sa sličnim, srodnim projektima, na mnogima i sarađujemo (mada je često prisutan takmičarski duh koji više dolazi do izražaja od podrške i saradnje), podržavamo se uglavnom deklarativno, putem „lajkova“ i „comment-a“ na društvenim mrežama, „attend-ujemo“ iste „iventove“, učestvujemo na istim uličnim marševima i protestima gde uzvikujemo iste parole nezadovoljstva, te tako silom prilika imamo sasvim realan uvid u to šta se događa u nevladinom sektoru i kakvi se odnosi produkuju na regionalnom aktivističkom planu, sa još boljim uvidom u (još manji) lokalni civilni sektor.

Svedočimo tome kako se formiraju hijerarhije moći, klasne razlike, grabež oko fandera i donatora, stvaranje frakcija i razni drugi dispariteti, uz koje nažalost idu i animoziteti. I pored istih ciljeva kojima težimo i zajedničkih (polu)uspeha, uz brojne radosti, u nevladinom sektoru doživljavamo i brojna razočaranja, neslaganja, konflikte, bojkot u vidu prećutne netrpeljivosti, a neretko i javnu osudu. Izloženi smo neprihvatanju unutar te iste zajednice kojoj pripadamo, a koja je, kao najmarginalnija opoziciona politička struja, oduvek bila krhka.

Feministkinje su u odnosu na vladajuću poziciju ogromna manjina svuda, pa i na Balkanu, a još su izražajnija manjina u odnosu na one kojima je za sve svejedno, koji ne izlaze na glasanje jer, na primer, pada kiša, kojima i sama reč feminizam zvuči zastrašujuće. Iz medija naklonjenih vlasti znamo da se ceo nevladin sektor smatra stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima i Soroševim podanicima. Realnost je ipak nešto drugačija, jer se u nevladinom sektoru zapravo „tučemo“ oko donatorskih mrvica kao izgladneli miševi, ili pak kontinuirano volontiramo, a stalno se pitamo dokle ćemo tako i šta sa nama nije u redu.

Prateći levičarsku aktivističku scenu i njena negativna raslojavanja, frustriram se i nerviram godinama. Preispitujući sopstvene i tuđe poteze, kratkotrajne, zanemarljive efekte realizovanih projekata, greške, pogrešne procene i zaključke, kao i nikad sjajne međuljudske odnose, među nama često dolazi do prezasićenja, to jest do prolaženja kroz ozbiljnu krizu aktivističkog identiteta, te neretko doživljavamo burn-out. I to ne jednom, već više puta. Zapitaš se koliko sve to uopšte ima smisla i poželiš da odustaneš, ili pobegneš što dalje od svega. Ali, kako feministički duh nikada nije mogao biti sasvim uzdrman ili slomljen, a još je manje sklon predaji, neke od feministkinja su se pronašle u drugačijim životnim alternativama, daleko od urbane, takmičarske scene, surove birokratije, administracijskih zamki propalih institucija i polulažiranih, prenaduvanih budžeta besmislenih projekata koje podržavaju evropski fondovi, Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije, Gradski sekretarijat za kulturu i drugi.

Mnogi aktivisti/kinje se javno bore protiv neoliberalnog kapitalističkog ropstva u korporacijama ili institucijama, a često završe u nekoj od onih koju su najviše prezirali i protiv koje su se borili, sa solidnom platom i svim drugim pogodnostima koje to isto kapitalističko zlo nosi. Pristajanje na kompromise je neminovno. Treba od nečeg živeti, a volontiranja i malih, neprofitnih projekata je svima preko glave. Dobrovoljni neplaćeni rad je jedna od najgorih zamki nevladinog sektora. To sam iskusila na svojoj koži, pre svega u Srbiji i gradu u kom živim, u vidu beskonačne solidarnosti i prijateljskih usluga, kroz neplaćene tekstove, performanse, tribine i mnoge druge angažmane, koji su često uključivali i organizaciju događaja. Prvi put odradiš nešto džabe u smislu podrške projektu, odnosno organizaciji koja ga vodi, drugi put takođe nekom drugom, treći, četvrti… i posle (u mom slučaju) osamnaest godina shvatiš da si budala. Naviknu se ljudi da radiš bez honorara, a kada podvučeš crtu i zatražiš ga (jer ne želiš da volontiraš), kolege se uvrede što očekuješ novac za svoj rad, i posle te više ne zovu ni za kakvu saradnju ili učešće. Eksploatacija u aktivizmu, koju same osnažujemo, bilo da smo u ulozi eksploatatorke ili njene žrtve, nije retka pojava, niti u feminizmu, niti u kulturi, niti u umetnosti. Tome u prilog ide podatak da dva velika umetnička festivala u Beogradu – Mikser i Devet, nikada nisu plaćali honorare domaćim autorima, već su oni morali da plaćaju participaciju da bi učestvovali.

Ekofeminizam

Poslednjih godina je na globalnom nivou, u cilju spasavanja planete i očuvanja prirodnih resursa, ekološka svest podignuta na maksimalan nivo, posebno u Evropi. Usvajaju se novi zakoni, vodimo sve više računa o okolini i zaštiti životne sredine, recikliramo onoliko koliko nam to uslovi dozvoljavaju, s obzirom na nerešeno pitanje nadležnih službi za recikliranje i odlaganje smeća. Neosporno, gradovi su gigantske deponije smeća, hranimo se smećem, udišemo izduvne gasove desetina hiljada vozila, sve manje smo fizički aktivni, previše sedimo pred računarom ili TV-om, visimo na društvenim mrežama, i mozak nam puca od bezbroj informacija dnevno koje su u najvećem procentu smeće. Polako dolazimo do mentalne, telesne i duhovne atrofije, intelektualne degradacije, demotivacije, inercije i neumitnog utapanja u nametnute standarde i šablone.

Da bi to izbegle, pojedine žene su otišle iz grada da bi se vratile ne na selo, već pre svega prirodi i svom biću. Zavisnice od buke i izduvnih gasova, zavisnice od elektriciteta, pametnih telefona i wi-fi-a, zavisnice od stresa i urbanih hajpova, kao što sam ja i mnoge druge, nemaju petlju da odu iz grada osim na izlet ili roštilj u vikendici nadomak grada. Ali postoje žene koje su samostalno zasnovale farme, gazdinstva i poljoprivredna dobra, ženske kampove, koje su sasvim dobrovoljno odlučile da ne žele više da budu gradski miševi koji se hrane ostacima tuđih mrvica, da ne žele u supermarketu preplaćivati bljutavi, genetski modifikovani, na oko lep poluplastični paradajz, već da same uzgajaju biljne kulture i životinje, da hranu same proizvode u skladu sa bioorganskim standardima, a prema potrebama i mogućnostima, da je troše i dele sa drugima. Da li su se te žene na taj način odrekle feminističkog aktivizma? Nipošto.

„Ekofeminizam ujedinjuje feminizam, pokret za prava žena i ekologizam, pokret za zaštitu okoliša. Od ostalih feminizama se razlikuje po tome što inzistira na očuvanju okoliša i interesu za duhovnu dimenziju. Ekofeministkinje vjeruju da postoji jedna dublja, mistična veza žena i prirode, zbog koje su one osjetljivije na pitanja devastacije i skrbi za okoliš“ (VoxFeminae 2014).

Farma DRIJADE, Istra

Eklatantan primer uspešne farme (uspešne zahvaljujući dugogodišnjem pregalaštvu, napornom radu i istrajnosti Hele Liverić čiji se proizvodi prodaju i poznati su širom regiona), jeste farma DRIJADE u Istri, nadomak Labina, gde sam bila u oktobru 2017. godine. Stacionirana na porodičnom imanju, Hela se proteklih deset godina stara o svom životinjskom carstvu koje čini preko 200 koza, tri konja i jedan magarac (kojeg je spasla klanice), tri krave plus dva teleta, jato gusaka, pet vijetnamskih svinja, pet udomljenih pasa i jedna mačka. Ceo poduhvat Hela je počela sa pet koza. Stenovit teren zarastao u šikaru je prokrčila, prekopala, poravnala, izgradila objekte, staru i novu štalu, svoj prostor, bungalov za goste, započela je veliku siraru, letnjikovac, a uzgaja i baštu od koje se prehranjuje. I stalno se proširuje, uvećava obim posla, muzilicom izmuzava stotine litara kozjeg i kravljeg mleka od kojeg pravi surutku, sireve, jogurt, a u planu ima i sladoled. Hela je osnovala i „Banku koza“, prvu na Balkanu koja do sad broji preko 20 članova/korisnika, kojima u početku donira pet koza sa izvesnom količinom hrane, vakcinama, antibioticima, vitaminima, mineralima. Posle pet godina, kada se koze reprodukuju, uzima ih nazad – njih ili njihove potomke. Radi se naporno od ranog jutra do mraka. Izvođenje na ispašu se odvija po grupama: koze, konji, krave, isto tako i vraćanje sa ispaše. Hranjenje svih tih životinja, staranje o higijeni i mnoge druge obaveze uključuju ogromnu istrajnost, usredsređenost, posvećenost kao i fizičku snagu i kondiciju, odnosno dobro zdravlje. Ona je i doktorka svojim životinjama, veterinarsku praksu je morala savladati nuždom, jer do prvog veterinara je dele kilometri, tako da se uglavnom čuju telefonom.

U brdima Istre nije lako biti žena a kamoli nezavisna, poslovna žena koja se bavi stočarstvom i proizvodnjom mlečnih proizvoda. Hela podvlači da se kod nje životinje ne ubijaju već umiru prirodnom smrću ili eventualno od bolesti. Kao samoodrživa, bioorganska, permakulturna farma, Drijade dobija izvesne donacije i subvencije od države Hrvatske, ali to nije dovoljno. Hela kaže da teži tome da jednog dana predahne, otputuje negde na dan/dva i nekome s poverenjem prepusti brigu o farmi, a da može tu osobu ili osobe da plati. Ona je i zarobljenica svoje vlastite farme, i te je žrtve svesna, a novac nema da plati radnike, osim povremeno kad je bolest obori. No, njena ispunjenost i zadovoljstvo su nezamenljivi, srećna je svojim izborom, oseća se ostvarenom. S druge strane, intimno, kao autovana lezbejka, ona iskreno želi da ima partnerku na svom imanju. Ali to je, kako mi kaže, nemoguća misija: „Ko će mila moja doći kod mene na selo i živeti sa seljankom? Sve su to gospođice kao ti, koje dođu na dan-dva oduševljene svime: ’Jao Hela kako ti je ovde krasno i fantastično!’, a onda uteknu brže-bolje kad shvate koliko se ovde mora raditi“. Vrlo otrežnjujuće. Koliko bi neka od nas zaista bila spremna da napusti svoju zone komfora i da je se odrekne, da bi dane provodila u blatnjavim gumenim čizmama? Između prirode i urbanog pakla, obično biramo ovo drugo iz sopstvenog kukavičluka. Možemo sebe lako zamisliti kako živimo u nekoj evropskoj metropoli, dok u prirodu rado odlazimo samo na vikend ili na letovanje.

Ženski kampovi na Jadranu

Helin primer je možda prvi, ali u Hrvatskoj nije jedinstven. Feministkinje „Bračke vještice“ su zajedničkim snagama osnovale višenamenske ekokampove na jadranskom primorju, u kojima i žive, i rado primaju goste. Udruga Zemlja Za Nas u svom ekofem selu na temelju samoodrživosti bavi se: skupljanjem kišnice, solarnim sistemima i vetrenjačama, uzgojem hrane u skladu s podnebljem i karakteristikama tla, te kompostiranjem i recikliranjem. U gradnji koriste prirodne materijale poput kamena i drveta. Na zapuštenom i opožarenom području kakvo su zatekle, žene su do sada popravile prilazni put i deo suhozida, sagradile prvu kućicu i obnovile trećinu od oko 600 maslina na posedu. O Ekopostaji Barbaroža iz zadarskog okruga, njena suosnivačica Andrijana Parić kaže:

„Barbaroža je smještena na Dugom otoku, s vanjske strane parka prirode Telašćica. Idejno je začeta kao ekokamp, a danas proizvodi svoje voće i povrće te nudi različite edukativne sadržaje, na primer o kućnoj izradi solarnih panela. Sve je počelo 2010. godine uz pomoć prijatelja i podrške lokalne zajednice i medija“ (VoxFeminae 2014).

Najzad, Gea Viva je ekocentar i retreat kamp u Milni na Braču, koji takođe funkcioniše po principu harmonije kosmosa i prirode, i nudi tokom cele godine raznovrsne programe kao što su proslava prolećnog i jesenjeg ekvinocija, traženje unutrašnjeg mira, proslava obilja, proslava sjedinjenja i dr. (Gea Viva 2018).

Go Vegan!

Veganstvo je globalno rasprostranjen društveni pokret čiji je osnovni postulat da se ne smeju konzumirati nikakvi životinjski proizvodi i njihovi derivati. Koliko su neotuđivi i koliko se prožimaju veganski pokret i feminizam, objasnile su mnoge autorke knjiga, web sajtova, intervjua i blogova na tu temu, gde se ističe neupitna korelacija, odnosno jedinstvo ekofeminizma i veganstva. Bitne političke poruke veganstvo donosi iz više aspekata. Marta Šušak, svojevrsna ambasadorka za prava životinja u „Prijateljima životinja“ i jedna od začetnica LGBTIQ inicijative AUT na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, u intervjuu „Kad čitam feminizme, čitam veganstvo“ za web portal Libela kaže:

„Baš poput feminizma, pokret za prava životinja politički je pokret za iskorjenjivanje nasilja i hijerarhije. Teško mi je zamisliti svijet zasnovan na feminističkim principima koji uključuju porobljavanje i ubijanje drugih bića za vlastite potrebe… Ni feminizam, ni pokret za prava LGBTIQ osoba, niti veganstvo nisu i ne mogu biti osobni izbori za nečija četiri zida. To su načini života, filozofije i političke fronte. Svaki put kad kažemo da čovjek ‘oduvijek’ ubija i jede životinje, jednako tako možemo se prisjetiti i stava da su žene rođene da bi bile majke i domaćice jer im je biologija tako namijenila. Najšira definicija feminizma pravo je na vlastito oblikovanje života i pravo na slobodni zbor. Granica vlastite slobode prestaje u trenutku zadiranja u tuđu. Taj je stav feminizam prigrlio u slučaju ugroze prava LGBT osoba, no ne i životinja jer nam je ostao taj biblijski, duboko patrijarhalni i u svojoj srži potlačivački argument da su neka bića stvorena da bi služila čovjeku jer ih on može pokoriti.“ (Pančur 2013).

Ciljevi političkih borbi u feminizmu (bolje reći feminizmima, o kojima će kasnije biti reči) su isti ili slični, mada načini borbe, pristup rešavanju prepreka i konflikata, kao i izbor sredstava koja se u toj borbi koriste mogu biti sasvim različiti, ili se pak razlikuju u nijansama. Feminističke prakse kao što su ekofeminizam i veganstvo se razlikuju u nijansama jer zapravo veganstvo proističe iz ekofeminizma, samo što veganke imaju strožija uverenja i pravila. Oba pokreta su usko vezana za sklad sa prirodom, njeno očuvanje i korišćenje njenih darova, a sadrže i duboku političku dimenziju: protive se stvaranju opresivnih hijerarhija, zauzimaju čvrst otklon od patrijarhata i neoliberalnog kapitalističkog konzumerizma, propituju identitet „drugog“, afirmišu osnaživanje ugroženih, to jest ranjivih, potlačenih i obespravljenih grupa, insistiraju na zajedništvu i ženskom osnaživanju. Da li je u tom slučaju bitna razlika između ekofeministkinje koja jede meso i feministkinje veganke koja ga ne jede? Možda, ali samo iz perspektive veganke. Slobodan lični izbor nije sporan za to pitanje, ali veganstvo se donekle izdiže u odnosu na ekofeminizam jer je poprimilo radikalniju političku formu, te stoga ovde i iznosim paralelu između njih. U prethodno navedenom intervjuu Marta Šušak se osvrće na javnu recepciju veganstva kojeg mnogi ljudi (uključujući i aktiviste/kinje) kritički smatraju jednim od neozbiljnih hirova New Age-a koji je povezan sa preteranom, gotovo dečjom emotivnošću i idealizmom, ali i militantnim pristupom u njegovom sprovođenjuu delo.

Zašto nisam veganka?

Sudeći prema ratobornom duhu nekih veganki i rigoroznim pravilima koje veganstvo nameće, osetivši to i sama na svojoj koži, zaključila sam da veganstvo često poprima agresivne oblike dogme ili političke kampanje. Sklad sa prirodom u duhu ekofeminizma, pravo na život i zaštitu svih živih bića na planeti, uz decidiran jelovnik, svakako podržavam, mada ga se ne pridržavam. Primetila sam da jedan broj veganki prelazi u neku vrstu militantnog ekstremizma koji se graniči s terorizmom: olako će te optužiti i (argumentovano) ubediti da si zločinka i ubica ako jedeš meso, sir ili mleko, ribu, med… Ako nisi na veganskoj političkoj liniji, može se desiti da unutar jedne ženske organizacije dođe do sukoba i razdora zbog veganske filozofije, usled čega se ona deli na dve. Iako je razdor u feminističkim krugovima zbog veganstva paradoksalan, on postoji: veganke vs. mesožderke.

Veganske kampanje su sveprisutne, od benignih, simpatičnih stensila na ulicama, na kojima je glava srećnog (preživelog) pink praseta – uz natpis: Go Vegan!, do ozbiljnih edukativnih predavanja na feminističkim skupovima, potkrepljenih živopisnim Power Point prezentacijama. Jednom od njih sam pre nekoliko godina prisustvovala na ženskom festivalu u Tutinu u organizaciji udruženja „Impuls”. Vegansko predavanje se svelo na jezive prizore masakriranih životinja u klanicama, s poentom da nas životinjski proteini truju i čine nas nekontrolisano agresivnima. Ne tvrdim da nema mnogo boljih predavanja i prezentacija od toga, ali zaista ne mogu da se poistovetim sa identitetom ubice samo zato što jedem ono na čemu sam odrasla, ili što mi nameće ograničeni kućni budžet. Međutim, pojedine veganke se prema takvima odnose prezrivo. Ostrašćene, politički motivisane, radikalne Veganke će ti objasniti da, osim što si zločinka jer jedeš meso, takođe je i svaki mesar, lovac ili seljak koji zakolje u svom dvorištu i pojede pile, potencijalni ubica, nasilnik i silovatelj. U njihovom prisustvu ne smeš nositi bundu, krznenu kapu, kožnu jaknu ili obuću… da ih time ne bi provocirala. Kada sam jednom prilikom svojom šakom spljeskala komarca koji mi je sisao krv na ruci, jedna veganka je sa užasom konstatovala da sam nasilno prekinula tuđi život, presekla prirodni bioekološki i energetski ciklus, te na taj način nanela bespovratnu štetu svojoj karmi.

Veganke će te uveravati da od života kojim živiš postoji mnogo zdraviji i humaniji život. Preobratiće te i izvesti na pravi put, posvećenije od Jehovinih svedoka. Nisam mrziteljka veganske hrane, naprotiv. Na samoorganizovanim ženskim festivalima na kojima sam bila, uživala sam u zajedničkom spremanju i konzumaciji veganskog menija kao i svi/e drugi/e, ali ako nekome smeta što volim ćevape, to je njegov problem a ne moj. Milioni gladnih usta Afrike i diljem planete, ne mare za karmu i vegansku filozofiju, već za preživljavanje.

FEMINIZMI u praksama izvođačkih umetnosti i aktivizmu

U širokoj lepezi feminističkih identiteta i višegodišnjem građenju vlastitog, pronašla sam se u više umetničkih oblasti. Počela sam sa književnošću koju sam oduvek u javnim nastupima performativno izvodila, bilo da se radi o prozi ili poeziji, a vremenom sam se razvila u performerku, što smatram dragocenim procesom sazrevanja i unapređenja moje kreativne ličnosti. Učivši od drugih, pomerajući sopstvene granice, tom razvoju su doprineli mnogi činioci. U međuvremenu sam izgradila svoj mikrokosmos, izvesnu autentičnost i prepoznatljivost, zbog čega sam još uvek angažovana na sceni literalnih, feminističkih i queer festivala u regionu. U individualnom i kolektivnom radu, kao u i procesima koje sam prolazila, nisam razmišljala o žanrovima i kategorijama u koje taj rad spada, niti sam striktno definisala kojim feminističkim strujama pripada, jer proizvod rada, to jest reakcija publike, oduvek su mi bili važniji od kalupa u koji će me neko smestiti i (eventualnih) etiketa koje će mi neko prilepiti. Nisam se bunila ni kada su me na gay-serbia sajtu gde sam objavila svoje prve gay priče prozvali „prvom srpskom porno-gej spisateljicom“, jer je tadašnji urednik Dušan Maljković mislio da će takvo „bombastično predstavljanje“ doprineti čitanosti. Naknadano sam tu etiketu morala da objašnjavam i „spiram“ sa sebe godinama u intervjuima koje sam davala, što mi nije toliko teško padalo kao zazor i neprihvatanje koji su se zbog te etikete formirali u feminističkim krugovima, iako su bile potrebne godine dokazivanja da bi se to otklonilo. O etiketiranju bih naširoko mogla govoriti, ali to nije relevantno za ovaj tekst. Meni je važno da ono što mogu da iznedrim kao queer feministička performerka, kako se već dugo i osećam, uvek bude (mada ne i nužno) provokativno, da izazove reakciju (protivljenje, bes, suze ili smeh) i da ne bledi brzo već da drugima ostaje u sećanju. Zato ću se u ovom delu i baviti izvedbenim umetnostima, a potom i queer feminizmom, jer od svih vrsta feminizama, moj izvođački višestruki, polimorfni identitet je tu pronašao slobodu izražaja, okrilje i utočište gde se oseća dobro i „u svojoj koži“, ili bolje reći kožama, pošto svaki identitet ima više slojeva, tako da ni ne može biti zacrtan kao jedan jedini.

U publikaciji Ženski glasovi u izvedbenim umetnostima Zapadnog Balkana 1990–2010 sprovedene su analize istraživanja postavljenog upitnika na koji su odgovarale ispitanici/e iz različitih zemalja bivše Jugoslavije i različitih ciljnih grupa. Ana Vilenica tvrdi da su se u feminističkim izvođačkim umetnostima u naznačenom periodu u Srbiji definisali različiti pristupi i često nesvodive pozicije. Istraživanje je pokazalo da ne postoji sveobuhvatna, jedna i jedina feministička ideja, te da se društveni pokreti i aktivizmi opiru statičnim definicijama. Iz istraživanja je moguće izvesti niz feminističkih pozicija koje se često prepliću na kompleksne i dinamične načine. Ona ovde takođe razmatra široku lepezu feminizama u izvođačkim praksama, kao što su seks-pozitivni feminizam, mirovni feminizam, emancipatorski feminizam, radikalni kvir-feminizam, materijalistički, kulturalni, liberalni i mnogi drugi (Vilenica 2012, 27). Ta lepeza me je oduvek fascinirala, jer pokazuje koliko sve možemo biti iste u svojoj različitosti, pri čemu mislim na iste ciljeve a različite načine kojima do njih dolazimo sa različitih pozicija, bilo da smo anarho, pank, kvir, lezbejke, veganke ili mesožderke… Osnovno je da se prihvatamo u tim različitostima, a ne odbacujemo.

Queer feminizam

U poslednjoj dekadi 20. veka nastankom queer teorije problematizuje se koncept roda i rodnih identiteta, sa širim fokusom na sve seksualnosti koje pružaju otpor društvenim konstruktima. Najznačajnija teoretičarka na koju se queer teorija oslanja je Džudit Batler (Judith Butler) koja je teorijom performativnosti problematizovala esencijalizam koncepta roda. Batler smatra da mi rodom postajemo, da rod performativno izvodimo kroz ponavljanje određenih radnji (Butler 2007, 185). Queer feminizam se radikalno protivi patrijarhatu i kao takav ne priznaje nijednu definiciju feminizma koja počiva na binarnoj rodnoj podeli na muškarce i žene, već obuhvata raznovrsne identitete koji se u ovu podelu ne uklapaju. Pored kritike patrijarhata, queer feminizam se bori protiv rasizma, imperijalizma, genocida, nasilja, silovanja, itd. (cf. Queer Feminism 2016).

„Neke feminističke teorije usmjerene su na razbijanje binarnosti i struktura koje određuju našu egzistenciju, dok su druge fiksirane na održavanje ideje ženskosti. Svi težimo završetku opresije i stvaranju jednakosti za sve, ali iznenađujuće je koliko u toj težnji možemo biti različiti“ (Žimbrek 2014).

Trećim talasom feminizma queer-anarho-pank feministkinje se osnažuju, udružuju i postaju mnogo vidljivije. Queer za mene znači slobodu da budeš sve što poželiš, da se identifikuješ sa svim što te inspiriše i da preuzmeš identitet koji god ti u datom trenutku odgovara. Moj pseudonim Kosmogina koji je kovanica izvedena iz reči kosmos i vagina (gyna), objedinjuje kosmički i ženski princip, to jest univerzum i pičku. Performansi koji politizuju telo i genitalije, poput performansa japanske umetnice BuBu de la Madeleine „The white flags“ (Queer Zagreb 06), gde ona iz vagine vadi dugi, neprekidni niz zastava svih država sveta, prekinuvši sve ratove i političke sukobe, ujedinivši sve narode u tom svom skrivenom, nevidljivom, intimnom delu tela, još više su me ohrabrili da nastavim da se borim za prava pičke. Ne samo za prava pičke, već i za njenu vladavinu, što sam i izvela par puta u vidu performansa „P kampanja“ (Pičkina kampanja – Pussy campaigne), gde sam na izborima (u predizbornoj kampanji) Pičku kandidovala za predsednicu države. Taj performas sam izvela na LIMIT-Art festivalu u Domu Omladine i TBA festivalu u Portlandu (USA). Izraz pička je toliko stigmatizovan u našem društvu, smatra se nepoželjnim, vulgarnim i uglavnom ima počasno mesto samo u psovkama i pornografiji. Žena ne treba da se stidi pičke ni u jednom kontekstu pa ni u akademskom, ni u feminističkom, a u raznim formama umetnosti je puno načina i razloga da ona zauzme značajno mesto na polju društveno-angažovane umetnosti.

Kroz istoriju ljudskog roda, u višemilenijumskom hijerarhijskom falusocentričnom društvu (u porodici, politici, biznisu i kulturi), bez obzira na kom meridijanu živele i radile, obespravljene žene su shvatile da moraju da se svim sredstvima bore i izbore za svoje mesto pod suncem, koje im ne obezbeđuje muškarac već one same. Kontraogledalo te testosteronske – penisoidne vladavine je ginocentrična kultura, koju želim da svojom umetnošću izgradim i kojoj želim da pripadam, nadajući se da nisam usamljena u svojoj superiornoj ženskoj viziji sveta, ma kako utopistički to zvučalo. Svako ima pravo na svoje snove i vizije, tim pre ako se bavi umetnošću i pronalazi načine da ih realizuje javno, odnosno prikazuje drugima na sceni. Ne, naravno da nisam mrziteljka muškaraca, ogorčena lezbača i pornografkinja, ako postavljam ženski polni organ na pijedestal života i u vrh vladajućih socijalno-političkih struktura, ako „sveti gral“ poistovećujem sa „svetom pičkom“ koju doživljavam kao poetsku metaforu za veliku dobročiniteljku, humanitarku, izmiriteljku, čudotvornu mirotvornu kreatorku stvarnosti. Zauvek će mi ostati u sećanju, kao lično prosvetljenje, trenutak koji se dogodio 4. aprila 2014. godine, kada je Iv Ensler (Eve Ensler) gostovala na tribini „MOJE TELO – sramota ili snaga“ u beogradskom Rexu, na kojoj su učestvovale i domaće feministkinje Lepa Mlađenović, Rada Borić, Zoe Gudović, Biljana Stanković Lori i druge. U diskusiji je pomenuta vagina, na šta je Iv zamolila sagovornice da joj kažu narodni izraz za vaginu. Potom je sve vreme razgovora zastupala termin pička, trudeći se da ga što više puta pravilno izgovori na srpskom jeziku, sa namerom da taj izraz potpuno detabuizira i učini ga sasvim legitimnim među feministkinjama, u čemu je tom prilikom majstorski i uspela.

Osećam se dobro kao queer feministkinja, nekad sam pank nekad anarho, nekad pobožna nekad ateistkinja, a kreiranju moje fluktuidne ličnosti doprineli su brojni faktori i uticaji: knjige/teorije/predavanja, druženja i iskustvo u kome sam bila dugo publika, a potom i autorka/izvođačica. Brojni identiteti koje posedujem i kojima (u zavisnosti od prilike) manevrišem i manipulišem, nisu (verujem) odraz „multiple personality disorder”, već kompleksne ličnosti koju čini širok spektar identiteta. Identitete mahom stvaramo i usvajamo same, dok su nam neki i nametnuti, ali sa kojima svejedno moramo da se suočavamo sve dok neke sasvim ne odbacimo/eliminišemo, a sa drugima se poistovetimo i rado ih prigrlimo, a potom i brižno negujemo.

Queer festivali

Razvoj feminizma na području Balkana od dvehiljadite godine velikim sam delom pratila putem godišnjih festivala kao što su Queer Zagreb, Queer Beograd, Rdeče Zore (Ljubljana), Pitchwise (Sarajevo), Befem (Beograd), VoxFeminae (Zagreb), ArtFemine (ex-FemiNiš, Niš), FemArt (Priština), Festival ženskog prijateljstva (Tutin), i novih u 2017. začetih festivala kao što su Blasfem (Banja Luka) i Smoqua (Rijeka). Festivali uglavnom traju od dva do pet dana, na nekima sam učestvovala, a na nekima samo prisustvovala. Takođe sam bila i na festivalima Kvir feminist actziya u Beču – koji je dva puta održan 2013. i 2015. godine, kao i na Punkurici u Budimpešti 2013. (koji je održan samo jednom, a ugašen zbog unutrašnjih organizacijskih konflikata i nedostatka novca). Queer Beograd festival više ne postoji, ali potreba za održavanjem queer festivala je itekako prisutna. Na njima se balansirano, intenzivno prožimaju teorija i praksa, tako da su oni oprobano utočište queer identiteta, sjajan izvor edukacije, razmene kontakata, a neretko i lude zabave.

Queer festivali sa područja ex-Yu uglavnom se oslanjaju na državne ili međunarodne fondove i donacije, osim ako to nisu (kao što su bile u Beču i Budimpešti) samoorganizovane „no budget“ manifestacije. Neki organizatori za učešće/nastup daju honorare, a neki ne. U Beču i Budimpešti nije bilo honorara, ali to je bilo vrlo dragoceno kolektivno iskustvo i pravi primer toga „da sreća ne leži u novcu“. Na festivalima sam mnogo toga naučila o feminističkoj queer teoriji i praksi, kao i o solidarnosti i jednakosti. Oni su u izvesnoj meri uticali na formiranje mog političkog identiteta, te ću zato u ovoj celini predstaviti pojedine autorke i događaje koji su mi bili najupečatljiviji, najpolitičniji, a samim tim i najznačajniji.

Najsadržajniji, medijski najvidljiviji, jedan od najdugovečnijih festivala na Balkanu je Queer Zagreb festival. Organizatori su od početka postavili cilj da queer uvedu u sve značajne mainstream kulturne institucije, počevši od Doma hrvatskog društva likovnih umjetnika (takozvene Džamije) i MSU, do gradskih teatara kao što je HNK, bioskopa kao što su Kino Europa, Tuškanac i drugi). QueerZg je dovodio vrhunske internacionalne umetnike sa avangardnim predstavama kao što su koncert simfonijskog gay orkestra iz Londona uz zajednički nastup sa Radojkom Šverko u sali Lisinski, ili potresne predstave plesnog teatra Raimonda Horhea. Kolektiv Queer Zagreba je uspeo u tome da se festival od 2003. održava redovno, bez većih incidenata, i da bude izdignut na glamurozan, možda i malo pretenciozno elitistički nivo, no Zagreb je svih ovih godina „pokviren“ tokom te manifestacije, koja ima jako dobar prijem i kod strejt i kod gej publike. Tu smo mogli ispratiti ženske svetske performerske zvezde kao što su Ursula Martinez (UK), Eisa Jocson (Filipini), Marta Soares (Brazil), Annie Sprinkle i Beth Stephens (SAD), Donna Clark (SAD), Japanka BuBu de la Madeleine, Diana Pornoterorista iz Španije, koja je izvela performans čitanja poezije sa vaginalnim fistingom, i mnoge druge. Ovaj queer festival je zapravo od početka deo mainstream kulture Hrvatske, iako je u korelaciji i sa andergraundom. Priuštio je publici ekskluzivne nastupe, izložbe, filmske projekcije, performanse, pozorišne predstave, muzičke i DJ nastupe, prvoklasne dreg performanse, kao i žurke.

Queer Beograd Festival je takođe imao veliki značaj u osnaživanju LGBT feminističke scene Beograda, i održan je pet puta. Ideja „Queer Beograd“ festivala nastala je „zbog nemogućnosti da se u Beogradu organizuje gej parada, kao i zbog nedostatka sigurnog prostora u kome bi LGBT populacija mogla slobodno da razmenjuje svoja iskustva i razmišljanja“ (Azdejković 2007). Uz stalnu podršku i snažne antifašističke poruke raznih učesnica/ka kao što je Jet Moon (aktivistkinja, performerka i režiserka iz Londona), uz performanse Biljane Stanković Lori i Zoe Gudović, te muzičke nastupe alternativnih ženskih bendova, festival je bio vrlo dobro posećen u Rex-u, BIGZ-u i Magacinu gde se odvijao, ali to je nemerljivo mali broj posetilaca u odnosu na publiku koju je uspeo da privuče Queer Zg.

Queer feministički aktivizam u kome sam se pronašla, postaje mi još bliži uz prefikse punk & anarho, sa čim sam se saživela na festivalu Punkurica u Budimpešti, i Queer feminist akcija – Beč, 2013. i 2014. Oba festivala su imala otvoren poziv za učešće i bili su samoorganizovani. Gosti su smeštani u privatne stanove organizatora i njihovih prijatelja, veganska hrana se spremala u otvorenoj zajedničkoj kuhinji, vrlo se vodilo računa da se transrodne osobe oslovljavaju onako kako žele, da se gostima obezbedi prevodilac „na uvo“ ako ne razumeju jezik, te da se svako oseća potpuno prihvaćenim i ravnopravnim tokom festivala, bilo da je iz Ukrajine, Belorusije, Španije, Hrvatske, Italije… bilo da je učesnik programa ili samo gost. Stotinak ljudi sa raznih strana na jednom mestu četiri dana je intenzivno uživalo uz vrlo sadržajan dnevni program u vidu tribina, radionica, panela, predavanja… kao i u večernjim svirkama, performansima i žurkama. Nažalost, Punkurica festival je održan samo jednom, a Queer-feminist-actziya dva puta. Da li to govori da je takva sjajno zamišljena, idealistička vrsta feminističkog zajedništva i samoorganizacije utopija, ili da se jednostavno nije mogao namaći ni osnovni budžet za naredne festivale, ili su organizatori odustali ne videvši u tome nikakav interes, za mene ostaje misterija.

Ako se vratimo na novije datume i bitan faktor opstanka „uprkos svemu“, za mene je vrlo relevantan Festival ženskog prijateljstva, četvrti put održan 4. i 5. avgusta 2017. i posvećen ženama u izbeglištvu, uz lajtmotiv: Ja sam ti!, u organizaciji Impulsa iz Tutina. Ovaj festival je revolucionaran zato što u maloj, patrijarhalnoj sredini kao što je Tutin, na krajnjem jugu Srbije, grupa odvažnih žena četvrti put uspeva da organizuje skup feminističkih aktivistkinja. U centru Tutina se odvija dvodnevna manifestacija sa velikim brojem gošći – učesnica i lokalki/aca. Taj progresivni, pionirski podvig je primer dobre prakse i zasigurno ostavlja trajno pozitivan trag na lokalne prilike, ali i na nas koji dolazimo sa strane. Jedan ženski festival u Beču ili bilo kom drugom gradu Evrope nije nikakvo čudo, dok je u sredini kao što je Tutin i te kakvo fantastično čudo. Tu sam se uverila da su ponekad zajedništvo i solidarnost prisutniji u manjoj sredini nego u velikim gradovima, na primer u Beogradu, i da su rezultati aktivizma vidljiviji kroz rešavanje relevantnih pitanja kao što su ženska podrška i osnaživanje, povezivanje, migrantska pitanja itd.

Kako pomiriti teoriju i praksu?

Na mnoga pitanja iz života ne znam odgovor. Na primer: da li savremena feministkinja može biti i dobra vernica koja ide u crkvu na ispovest Bogu, i da li kao vernica može da odobrava/podržava abortus? Iz nekoliko primera iz života uvidela sam da biti feministkinja, vernica i lezbejka u isto vreme, povlači za sobom nerazumevanje i diskriminaciju sa više strana. Prvo, nije pravilo ali često feministkinje koje su ateistkinje diskriminišu stil života verujuće feministkinje (bilo kojoj veri da pripada). S druge strane, lezbejka u crkvi, džamiji ili sinagogi je, blagorečeno, nepoželjan element. Verske institucije faktički anatemišu feminističku politiku, jer se zna gde je ženi mesto: u kući, pored muža i dece. A kako u Božjem hramu priznati pred Bogom da si lezbejka, a osećati se bezgrešno? Ista problematika pogađa i verujuće gejeve i transrodne osobe. Da li su žene u islamu obespravljenije nego recimo u katoličanstvu, i kako religijski porodični kontekst formira mladu ženu kroz odrastanje, neprekidan je niz pitanja koji se nameću ali ostaju tema za neki drugi tekst. Jasno je da suživot feminizma i religije nije uvek u harmoniji, ali neke od odgovora na ova pitanja možemo naći u zborniku Kad se sretnu feminizam i religija, koju je priredila Medine Mujić. Ovde grupa autora/ki propituje, analizira i komparira vlastita i tuđa iskustva, kroz religijske, istorijske i običajne prakse, među kojima su i one postavljene kao norme ili univerzalni principi – koji se koriste bez jasnog međusobnog razgraničavanja i mogućnosti dovođenja u pitanje.

Zašto bismo stalno insistirali na deklarisanju: koje si vere, kog si pola, kog si roda i šta praktikuješ u životu, kada je bitnije od toga kakva si osoba, koji su tvoji profesionalni dometi i da li ičim ugrožavaš druge. Mirovnjački pristup u svakoj vrsti aktivizma je neophodan da bismo bolje razumeli druge i saživeli se sa njima – njihovim problemima i različitostima, mimo prevaziđenih binarnih podela, daleko od patrijarhalnih stega i pritisaka kojima smo htele-ne htele, sve manje-više izložene.

Na mnoga pitanja iz svoje profesije freelance queer feminističke umetnice koja je pritom na čelu jedne marginalne (bolje reći, propale) nevladine organizacije, takođe ne znam odgovor. Da li sam i koliko uspešna kao umetnica, a koliko sam uspešna kao aktivistkinja? Da li treba više raditi samostalno ili u kolektivu? Da li se iskomercijalizovati i prikloniti mainstream-u, ili ostati deo underground-a kojem sam oduvek pripadala? Da li se uklopiti u tuđe okvire i propozicije, ili stvarati svoje sopstvene? Da li je neadekvatno plaćen rad, uprkos frekventnosti i dinamičnosti angažmana, pokazatelj, odnosno merilo nesposobnosti, lošeg kvaliteta rada, loše saradnje, obezvređivanja… i zašto je moj rad uvek bio prihvaćeniji i bolje plaćen svuda osim u Srbiji i gradu u kome živim? Verovatno nisam usamljeni slučaj. Kriza u društvu i kriza kulturnih politika postoji, kao i kriza u aktivizmu i kriza u feminizmu, ali kako je prekinuti, kako se iz nje izbaviti i ne osećati se promašeno? Zašto se posle osamnaest godina aktivizma osećam umorno, izrabljeno i razočarano? Svaki put kad se priključim nekom protestu na ulici, obećam sebi da mi je to poslednji protest u životu. Ne želim da mi vođe protesta određuju na koje mesto treba da stanem i da mi u ruke guraju stalno iste transparente, zbog boljih fotografija u medijima koje veličaju njihove zasluge. Da li to znači da sam beskarakterna osoba ili da sam samo na pogrešnom mestu, i da bi mi negde drugde bilo bolje? A opet, ponekad kažem sebi da mogu još puno toga da stvorim i podelim sa drugima, bez kalkulacija, bez nadoknade; često to i dokažem i onda shvatim da stvari nisu uopšte toliko strašne kao što mi se ponekad čini. Setim se kako su živele moja majka, baba i druge pretkinje, i odjednom mi izniknu nova blistava krila, koja se doduše vremenom često ofucaju i otpadnu, ali srećom uvek nadvlada i pobedi istrajni feministički duh, i ona izrastu ponovo, još lepša i snažnija od prethodnih.

Literatura

Azdejković, Predrag M. 2007. „Queer Beograd IV put“, pristupljeno 20.08.18. http://gayecho.com/umetnost.aspx?id=6134#.WzeaXFVdLDd

Butler, Judith. 2007. Gender Trouble (New York and London: Routledge).

Mujić, Medina. 2017. Kad se sretnu feminizam i religija (Sarajevo: TPO).

Queer Zagreb 06. http://www.cunterview.net/index.php/Festivali/Queer-Zagreb-06-fem-side-up.html

Queer Feminism. 2016. What is queer feminism, pristupljeno 20.08.18.

http://queerfeminism.com/what-is-queer-feminism/

Pančur, Andreja. 2013. Kad čitam feminizme čitam veganstvo, pristupljeno 20.08.18.

https://www.libela.org/razgovor/4138-kad-citam-feminizme-citam-veganstvo/

Vilenica, Ana. 2012. „Dijalog različitih, često nesvodivih pozicija“. U Nataša Nelević (ur.) Ženski glasovi u izvedbenim umjetnostima Balkana 1990–2010, 19–39. (Podgorica: Nova)

VoxFeminae. 2014. Zajedno prema samoodrživosti na otoku Braču, pristupljeno 20.08.18.

https://www.voxfeminae.net/vijestice-list/hrvatska/item/3200-samoodrzivost-na-otoku-bracu

Žimbrek, Ivana Mihaela. 2014. Vodič kroz pravce i valove u feminizmu za početnice/ke, , pristupljeno 20.08.18. http://www.voxfeminae.net/cunterview/politika-drustvo/item/6145-vodic-kroz-pravce-i-valove-u-feminizmu-za-pocetnice-ke

Iz: FEMINISTIČKA TEORIJA JE ZA SVE (Zbornik radova), FPN Beograd 2018.