.

još smo deca u svetu glinenih golubova

to je ono pikneš ga upucaš i gotova sreća je otišla

u laki smiraj perja po zemlji

dovodiš misli do raspsrkavanja teretnih sablasti

kad više nemaš kud

bio si dete starmali

i na tepsiji usijanoj rolerima iskušenja stizao do oboda

pa se naginjao preko praga mudrosti

i svaki put bi zastajao kad opasnost zagrmi

no no tamo nikako ne

i sada

ti se oko moje tužno smeješ na silu

čupaš se iz zemlje nevešto s velikom dozom nemoći

da promeniš vidno polje zakopanog srca

i gledam te čekajući da se na noge odapneš u oblak

kojim ćeš sam sebe da okupaš teškom istinom

da moramo dalje

i moramo sve to sami

čak i kad imamo polugu da podignemo zemlju u neznanju

ipak moramo sve sami

da bismo se tako samljeni negde ukrstili

u krst

i

šta drugo oko da ti kažem

osim

ako sam ja pregurala taj kamen ovako mala

preguraćeš ga i ti

a posle

posle je ono posle svega

što ima ukus radjanja

tužno moje oko

napunjeno strahom od života