Prvonagrađeni rad na natječaju ”Što je ozbiljna književnost” u kategoriji eseja, književne nagrade Dragan Rokvić.

Čovekova potreba da objasni književnost u svim njenim vidovima, da pronađe njen izvor i definiše ono što je čini umetnošću nasuprot proizvodnji,verovatno nije mnogo mlađa od književnosti same. Utoliko, svaki novi pokušaj da se o tome govori pridružuje se dugom nizu zapisa, intervjua, televizijskih emisija, podkasta, predavanja, esejističkih odlomaka u romanesknoj literaturi. Onome ko to pokuša, sopstveno nastojanje može izgledati ne samo uzaludno, već i pretenciozno. Nisu li o tome razmišljali i govorili najveći umovi, i kakav doprinos daje još jedan novi zapis, unapred viđen i od strane samog autora kao spuštanje kofe u predubok bunar, na prekratkom lancu? I danas, više nego ikad, nove knjige preplavljuju kulturni prostor (ili samo tržište). Ipak, kao što se ne može prestati pisati, tako je nemoguće ne postavljati iznova suštinska pitanja umetnosti.

Šta je književnost? Svaka umetnost je neka vrsta obraćanja, čak i kad pokušamo da je uprostimo i uguramo u jednu reč: kreacija. Čovek želi da stvara, mada je želja možda suviše slaba reč, dok je nagon nešto što pridružujemo životinjskom svetu. Ta najdublja potreba za stvaranjem u korenu je definicije ljudskosti, nasuprot svemu drugom; ali ona nijednog trenutka ne isključuje komunikaciju. Kome je usmerena kreacija ne mora biti jasno ni samom stvaraocu, ali je u izvesnom smislu ona uvek okrenuta drugom (pa makar drugi bio on sam,neki deo njegovog bića koji mu nije dovoljno poznat i dostupan i sa kojim želi da se poveže). I već tu upadamo u paradoks, potrebna nam je pomoć drugih nauka. Želimo da znamo više o identitetu, jednačenju sa samim sobom, izgradnji ličnosti. Nužno nam je da poznajemo pojmove psihologije, da se povežemo sa filozofijom i njenim istraživanjima. Čak i prvo pitanje umetnosti koje smo postavili –kome je ona namenjena– već značajno proširuje prostor kojim se naša misao kreće.

Kreacija koja rezultira umetnošću za svoj gradivni materijal koristi reči, zahvata u jezik, ali ga i proširuje, pomera iz njegovih okoštalosti i revitalizuje njegove segmente. Književnost koristi činioce jezika ne bivajući nikad njegovom služavkom, i u najdubljoj je vezi sa prvobitnom akumulacijom značenja (ako je moguće jedan ekonomski termin upotrebiti na ovaj način). Šta bi to trebalo da znači? Sasvim nam je jasno da u jeziku ne postoji jednoznačno povezivanje neke reči sa određenim pojmom ili nekom stvari. Reč je mnogo šira, ona nije samo prevod fizičke stvarnosti. Možda zato što se fizička stvarnost, kao i ona metafizička, opire jednoznačnom precrtavanju u jezik. Možda i zbog maštovitosti jezikotvoraca, kojima nijedna reč nije dovoljno precizna, pa za svaku stvar i pojavu stvaraju čitav niz novih izraza.

Čak i danas opstaje verovanje u priziv koji se dešava pri izgovaranju reči. Smatra se sujeverjem. Izbegavanjem rečismrtona se drži na odstojanju. To u čoveku duboko ukorenjeno verovanje u snagu reči, u abrakadabru,odraz je suštinskog smisla koji je sa jezikotvorstva prenesen na polje književnosti. Onaj ko veruje u to, veruje u milenijumske naslage značenja i smisla reči, koje nisu nastale preko noći, koje čoveku nisu poklonjene već ih je stvarao i menjao, preoblikovao, izbacivao i stvarao nove, i taj proces nije bio ni jednostavan ni jednoznačan. Oduzeti rečima taj smisao koji im je pri njihovom stvaranju utisnut, i pretvoriti ih na taj način u nešto prosto, nešto tehničko, u neku shematizovanost bez dubine, značilo bi obezljuditi jezik, svesti ga na nešto što je potrebno i dovoljno mašinama. Isto se odnosi i na književnost; ona pronalazi one izraze, one sklopove reči, one slike i naizgled nemoguće spojeve koji iz reči izvlače upravu ta dubinska značenja i zvučanja, i vraćaju ljudima ljudsko(st).

Je li književnost kao takva nešto što odgovara na individualne potrebe onog ko piše i onog ko čita, ili se iza toga krije veliki potencijal za univerzalna značenja, kolektivne duhovne pokrete, priče koje održavaju zajednice nekim nevidljivim sponama? Iz svega što znamo o njoj, čini se da je sposobna za sve nabrojano, ali ne svaka književnost, kao što se sve napisano i ne može zvati umetnošću čak i kad bismo, veoma demokratski, pristali na to da svaka knjiga stavljena među korice nužno zaslužuje svoje mesto na nepreglednom polju književnosti. Kriterijumi za procenu vrednosti umetničkih dela menjaju se kroz epohe i ovim se fenomenom na različite načine bave teorije različitih umetničkih disciplina (na primer – teorija književnosti), estetika, kritika i razne hibridne naučne discipline. Uticaj neumetničkih faktora (kao što je pretvaranje umetničkih dela urobu) mnogo je veći nego što bismo želeli, ukoliko je umetnost polje našeg interesovanja. To je nešto što odgovara svima osim umetniku samom – dugačak je niz onih koji zarađuju na njegovoj kreaciji, i svi se drže jedni za druge kao u famoznoj priči za decu o čupanju repe: prodavac u knjižari, njegov šef, vlasnik knjižare, država koja ubire porez, urednik, lektor, izdavač, predstavnici medija, organizatori književnog života, dizajneri, štampari, knjigovesci, proizvođači papira, preprodavci na limundu i kupindu, poštari, kritičari, blogeri, profesori književnosti, asistenti, itd, itd, povuci, potegni, iščupaše umetnika iz čitavog procesa u kome je on najčešće, uprkos svima njima, sam i urednik, i lektor, i korektor, i dizajner, i menadžer, i prodavac, i moderator svoje promocije, sam sebi medij, sam sebi bloger, čudovište sa hiljadu glava. (Kako sad nastaviti nakon ove tirade?)

Nešto je tu ipak isuviše neodoljivo zbog čega se zaneseni pisac i dalje vuče poljem književnosti, tegleći za sobom sve nabrojane vagone. Šta je to što mu daje pogonsku snagu? Iz kog izvora to izvire? Koja je to religija, šta se nalazi na pijedestalu?

Književnost u svojoj biti odgovara na (nepostavljena?) pitanja o smislu; neodogovoriti na ova pitanja znači pristati na svoju ulogu šrafa u velikoj mašineriji, koji jednostavnosluži, koji je objekat. Ne može se živeti bez smisla, čak i kad je nepoznat. Pitanje o ljudskom bitisanju, o ljudskosti, o vrednosti života koji traje tako kratko i sa tako malo sloboda, istovremeno je univerzalno i lično. Pokušaj odgovora koji književnost nudi najčešće počinje od ličnog. Ponekad možda rubno dodirne ono univerzalno. Književnost i izoluje jedinku i pridružuje je ostalima. Ponekad se čini da se jedino putem umetnosti dešava ono Pasovo „bratstvo nad prazninom“; sve nas ostalo, pa čak i vera u boga (jer, moj bog je bolji nego tvoj) razjedinjuje. Gotovo u svemu tražimo razlike, izmišljamo beskrajni niz novih (i to je takođe stvar tržišta), jedino nas umetnost, a možda pisana reč više od drugih, uči da u razlikama vidimo bogatstvo i da putem spoznavanja istih, pounutrenja drugosti, rastemo u širinu i dubinu.

Sve pomenuto i dalje ne rasvetljava šta je onda prava umetnost i kako se piše duboka književnost, ako je uopšte moguće govoriti na taj način.Šta znači stvarati duboko i misaono? Da li ozbiljnost podrazumeva znanje, disciplinu i formu, ili ona može proisteći iz ličnog iskustva, umetničkog dara i unutrašnje potrebe? Znanje, disciplina i forma svakako su veoma važni (pada mi na pamet Tomas Man, jedan od književnika koji su značajno obogatili prostor književnosti; moj pisac za pusto ostrvo). Ali nešto tome mora da prethodi. Toliko je drugih koji su posedovali znanje, radili disciplinovano, posvetili značajno vreme upravo formi. Iako su kao rezultat nastale ozbiljne knjige, to još uvek ne znači da imaju veću dubinu i veću važnost za čitaoca u potrazi za smislom i velikim umetničkim doživljajem. Dar i unutrašnja potreba takođe se ne isključuju; neko će reći da je upravo to presudno. Nemoguće je čak i osporiti takvu tvrdnju, jer je definisati dar jednako teško kao bilo šta drugo u vezi sa umetnošću. Ponekad deluje da je to ravno magiji. Knjige koje izgledaju kao da je u njihov nastanak umešala prste magija mogle bi biti Sto godina samoće ili Majstor i Margarita. Neka druga dela izgledaće nam kao proizvod nekih drugih (odlučujućih) faktora.

Šta je onda to što (na kraju) izdvaja pravu književnost od dela lake literature? U korenu te razlike je (prvo) namena napisanog teksta. Laka literatura služi lakim čitanjima. Ona ima svoju svrhu i svoju publiku. Verovatno treba da postoji (ne znam; iako će zvučati pretenciozno, ova vrsta pisanja ne daje nikakav odgovor na pitanja koja čitalac u meni postavlja). To ne znači da laka znači zabavna,jer je duboka književnost najčešće veoma zabavna, čak i kad je teška, dok je laka književnost najčešće dosadna u svojoj predvidljivosti. Postoji uverenje da ozbiljnu i duboku književnost mogu čitati samo oni kojima će to dopustiti njihovo obrazovanje. To je, naravno, zabluda. Dobar primer je naš nobelovac, Andrić – njegove knjige, veoma duboke, može čitati svako ko poželi. On je dostigao imperativ koji u nekom tekstu zagovara Borhes – ne baroknost, već duboku i značenjem prožetu jednostavnost. Danas je lakše čitati nego ikad ranije, jer bilo koju dilemu ili nepoznat podatak koji se pominje u tekstu možemo razrešiti/naći jednostavnim pretragama na internetu.

“Čitanje – prva pomoć, hitna pomoć, samopomoć, nega duha i tela, tuđa nega, negacija beskrajno dugih dana.

Čitanje kao putovanje – pomeranje iz sopstvene pozicije, mogućnost za proživljavanje neograničenog broja neslućenih doživljaja; hvatanje u kolo čije korake ne znamo unapred, kao dozvoljavanje nepoznatom vodiču da nas provodi kroz tajanstvene šume i zemlje u kojima žive džinovi, psoglavci i sirene sa ptičjim glavama. Čitanje kao način da se bezbroj puta pogine, a da se život ipak nastavi; da se neprijatelju razglobi koleno ili ucveljenom ocu vrati leš sina da ga uz počasti pogrebe.

Čitanje kao vraćanje volje duhu obamrlom od lišenosti voljne sposobnosti, kao lekovit dokaz o mogućnosti pomeranja granica i svrhovitosti života izvan žiže, daleko od akcije, od vreve na agori. Pisac te odvodi, daje ti mogućnost da otičeš kao voda, reka ponornica, reka sunovratnica sa neviđenim vodopadom ili mirna ravničarska navodnjavateljka, gostoljubiva brodovima, podatna ribolovcu.

Zrak čitateljevog pogleda lomi se na stranicama knjige kao svetlost. Otuda sve boje u toj igri crne i bele: čitav spektar. Podno te duge zakopan je i kovčeg s blagom. Nećemo ga naći, ni tražiti; dovoljno je da znamo da je tu.

Čitanje kao bratstvo nad prazninom Oktavija Paza, prećutna povezanost sa bliskim bićima rasutim po ostrvima.

Povrh toga, pisanje kao posebna vrsta čitanja, kao pretvaranje sopstvenog čitanja u novu igru. Rasparavanje tuđih tkanica; tkanje novih u strahu od jednog jedinog neželjenog prosca. Njegovo ime je Ništa.

Pisanje kao crtanje novog krajolika, koji će opasati prozračne udoline beznađa i ukopanosti u mestu. Besomučno ispisivanje novih stranica nalik na usijanje zalutale planete, izletele sa svoje putanje, neprivržene centru kojem gravitira. Jurnjava nabujale reke koja više ne može da se zaustavi, željna uviranja i uplašena od konačnog stapanja sa okeanom. Bezrezervno htenje da se pripada carstvu duha iz kojeg se crpi, u čije se sveprisustvo veruje.

Pisanje kao usud, samospoznaja, seberaspinjanje, praznoslovlje, svetkovanje, slivanje, privrženost; kao mračenje i povratak svetlila, zaklinjanje u prelepe laži, rasterivanje uroka, prozorljivost, probuđenost i neka vrsta budnog počinka. Kao vrsta prihvatanja osude na progonstvo, strah od kukute, i davanje prednosti muzici pred logikom.”

Ovim odlomkom iz jednog starijeg teksta pokušavam da iskažem svoje najdublje uverenje da se o književnosti i dalje može adekvatno govoriti jedino opet sredstvima književnosti same. Verujem u neiscrpnost izvora iz kojeg do nas stiže čista i lekovita reč, nezaprljana hemijom tržišta. Iako izgleda da je potraga za njom danas tegobnija, jer treba kopati dublje, i ona sama deo je smisla koji neprestano tražimo.

KRATKA BIOGRAFIJA

Jadranka Milenković(1969, Pula, Hrvatska). Radi u Apelacionom sudu u Nišu. Zajedno sa sinovima Darkom i Dušanom osnovalaje 2004. godine Klub„Prejaka reč“ koji okuplja mlade ljude, zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost.

Objavljene knjige: roman„Heteros“(NKC, 2019), roman „Soba 427“ (Arete, 2019), knjiga pesama „Preko kolena“ (Presing, 2020), roman „Šesta pesma za Ingu“ (Presing, 2021), roman „Olivera uči nemački“ (ZUNS, Istočno Sarajevo, 2022), knjiga priča „Kroz zatvorena vrata“ (Presing, 2022), zbirka pesama „Nisam sreda“ (Presing, 2023), zbirka priča „Lice gospodina sa kišobranom“ (Asoglas, Zvornik, 2023; Presing, 2023), „Natalija s one strane mejlova“ (Presing, 2024), knjiga eseja „Čemu pesnici“ (NKC, 2024), knjiga pesama „Stopama onih tiših“ (Šumadijske metafore, 2024), roman „Is“ (Presing, 2025).

Pesme i kratke priče prevođene su joj na engleski, poljski, mađarski i makedonski jezik i objavljene u inostranim časopisima. Sa sinom Dušanom uređuje sajt Kluba „Prejaka reč“