.

Odustajanje kao pojam obično ima negativnu konotaciju. U svetu gladnom uspeha i želje za prihvatanjem kao prava umetnost življenja javlja se odustajanje od svega toga. Izlazak iz granica postojećeg omogućuje nam ulazak u zabranjene gradove, duše i predele. Pitanje je koliko zapravo pripadamo sebi, a koliko drugima? Zašto se tako mnogo trošimo na druge, zašto smo materijal za izgradnju boljih života drugih, dok nas ti drugi ne poštuju u dovoljnoj meri. Odgovor na nekolicinu ovakvih pitanja daje nam Jelena Lengold u svom romanu “Odustajanje”.

Prvi susret sa proznim stvaralaštvom ove autorke doneo mi je nove književne osećaje, boje, mirise i zvuke. Pucketanje, pod nogama, uvelog jesenjeg lišća, šuštanje snega i njegovo odumiranje pod nasilnim udarima sunca. A zatim prolećno odlamanje grana trešnje, letnje sparine. Smenjivanje upečatljivih slika koje se urezuju u misli. Dugo ostaju prisutne jer iniciraju, iz mrtvila dugogodišnjeg taloga godina, slike našim prošlim godinama svojstvene. Jelena Lengold je najbolji slikar ljudske duše, okruženja u kojoj su duše smeštene, emotivnih trzaja tananih duša koje se prelamaju u nedogled. Njeno je pisanje, prostim rečima predstavljeno, nežno. Bez ikakve nasilnosti, opisa stravičnog, dok životne drame ostaju očuvane u duši glavne protagonistkinje pri čemu im ona ne dozvoljava da izbiju na površinu i svet učine gorim mestom.

Poetičnost ovog romana jeste ono što neprekidno prati čitaoca. U osnovi pesnikinja, autorka priču predstavlja na jedan od najboljih načina za njeno uspešno donošenje. Kolika god bila porodična tragedija, i koliko god ona težila da obuzme čitaoca u svoj svojoj nemoći, na površinu ipak izranja lepota lirskog. To je ono što ovaj roman čini uspešnim. Težnja da se pronađe odgovarajući izražaj koji će skrenuti čitaočevu pažnju na svoju lepotu. A lepota rečenice Jelene Lengold pripada onoj neopisivoj lepoti. Toliko osećajnosti utkano je u ovu priču. Pored uspešno donetog psihološkog portreta protagonistinje, autorka sasvim uspešno oslikava i dramatične situacije koje se odvijaju izvan njenog bića, a ipak viđene njenim očima i njenim mislima oblikovane.

Opet ta nezaustavljiva nežnost. Ravan tok pripovedanja, koji samo u određenim momentima isklizava iz koloseka uobičajenog kako bi nagovestio značaj onoga šta sledi. Samu strukturu priče, ili njenu konstrukciju, čine tri celine koje prate, svaka u određenom raspinu godina, sazrevanje protagonistkinje. Najpre je upoznajemo kao devojčicu, zatim kao devojku, a onda i kao majku.

Nedostatak porodične ljubavi, i život u disfunkcionalnoj porodici, podariće joj slepilo osećajnosti. U određenim momentima ona je samo nemi posmatrač neizbežnog, u drugima je ipak aktivan misaoni učesnik koji se udaljava od uobičajenog i očekivanog. U potrazi za sopstvenim identitetom, za oblikovanjem i potvrdom sopstvene ličnosti, stvara se nadrealno utočište kom prilazimo tek onda kada nam teret realnog sveta pritisne grudi. Iz posledice nemogućnosti da se poveri svetu koji je okružuje, protagonistkinja ove priče stvara nadrealan svet, čoveka u sivom mantilu u kom vidi jedinu utehu i zaštitu od tmurnog sveta realnosti. Otuđenost od realnog, našim očima vidljivog, ali misaonoj tvorevini neprihvatljivog, inicira potrebu za stvaranjem večitih utočišta iz kojih zahvatamo sve razumevanje koje nam je potrebno kako bismo se ohrabrili za borbe u realnom.

Prelamanje dva sveta vodi podvajanju ličnosti što inicira potrebu za bekstvom. Odustati od sveta koji nas okružuje, okrenuti mu leđa, možda zauvek. Na svakoj raskrsnici težina odluke pritiska nam grudi. Bez ikakvog razloga sve prolazi, uvereni da imamo vremena za premišljanja, dok nezaustavljivi hod godina od nas ne napravi pepeo nikome drag i poznat.

Jelena Lengold, umećem priznate pesnikinje, stvara priču kojoj se vraćamo, a u kojoj ima i svakoga od nas. Ova je knjiga utočište za sve nesnađene i ophrvane lancima sveta koji ne razumemo. Za one koji osećaju mnogo više od drugih, za razočarane i povređene. Za one koji se predaju svima, a ne pripadaju nikome, pa čak ni sebi. Za one koji ne dobijaju razumevanje i poverenje sveta i za one koji čekaju promenu nemoćni da je samostalno ostvare.